Da li je depresija bolest društva ili da li medicina zna da leči dušu?



Da li je depresija bolest društva ili da li medicina zna da leči dušu?


Sa knigom objavljenom  2015 Chasing the Scream, Britanski novinar Johann Hari je pokrenuo dilemu o pogrešnim osnovama  rata protiv droga. Njegova argumentacija je bila dosta jaka, zabrana je štetnija od same droge. On kaže das u predrasude o zavisnicima od droge potpuno pogrešne. “Suprotno od zavisnosti nije razum, već  konekcija”. Njegova nova knjiga  Lost Connections: Uncovering the Real Causes of Depression—and the Unexpected Solutions se bavi depresijom, a takodje je brzo postao bestseler. Kao neko ko je i sam bolovao od depresije, pa je započeo sa uzimanjem antidepresiva. Kakos u oni imali sve slabije dejstvo, Hari je počeo da ih uzima u sve većim dozama.
U knizi Lost Connections, Hari podvrgava sumnji ideju da u moygu osoba sa depresijom nedostaje serotonin, pa samim tim ni lekovi koji ga povećavaju ne deluju. On misli da pošto postavljamo pogrešno pitanje, dobijamo pogrešan odgovor.
“Ne patite od hemijskog disbalansa u mozgu, već od socijalnog i spiritualnog disblanasa u svom životu. Nije serotonin uzrok depresije, već društvo.
Hari je pročitao nepregledne stručne radove i proputovao Zemaljsku kuglu u potrazi za istinom.  U Berlinu posećuje beskućnike koji su okupirali kuće, a njihova borba je uticala na smanjenje stope depresije. Na Univeryitetu u Britanskoj Kolumbiji razgovara sa profesorom psihologije, koji objašnjava kako je kolonizacija Indijanaca uticala na njihovo samopoštovanje i stopu samoubistava. Zajedničke niti svih depresija su zajednica i siromaštvo.  Hari nam pokazuje kako su Zapadna društva došla na tačku gde im je potrebno brzo rešenje stalno pogoršavajućeg problema depresije.
Da li medicina može da primenom lekova suzbije emotivni bol? Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, bromazepam i lorazepam  su reklamirani u SAD “kao mamini mali pomoćnici”. Depresivnim domaćicama su pomagali da se osećaju bolje. Kasnije su ovo mesto zauzeli antidepresivi. Lekovi kakav su Prozak i Zoloft su lekovi koje koriste milioni, a procenat prepisivanje je porastao četiri puta u poslednjih 25 godina.
Nova istraživanja pokazuju da ovi lekovi imaju minimalno (ili nikakvo) delovanja naš mozak. Nemaju efekat kod blage ili umerene depresije, a diskutabilan je kod teške.  Efekat na anksioznost je takodje skoro potpuno nepostojeći. Pri tome imaju ozbiljna neželjena dejstva (gojenje, poremećaj seksualne funkcije, pa i visoka sklonost ka samoubistvu).




Ljudi su uvek imali potrebu za supstancama koje im ublažavaju emotivne stresove. Indijanci Latinske Amerike i danas žvaću kokino lišće kada su u stanju fizičkog ili emotivnog stresa. Velika imena su bili zavisnici od supstanci, na primer Sigmund Freud je čitav život koristio kokain. Pre pedesetak godina, omladina na Zapadu je ponovo otkrila psilocybin, kanabis ili pejotl).
Ali, ove supstance su zabranjene,a postoji njihova anatema u Zapadnoj medicine (iako se koriste u tradionalnim medicinama Latinske Amerike i Azije sa dosta uspeha). One se označavaju kao “droga” (iako ova reč u stvaru oynačava lek, na engleskom drug, što dosta govori o njihovim efektima). Vodi se besmislena debata da li marihauana ima pozitivna medicinska delovanja, dok hiljade istraživača radi sa njom (u Izraelu je zvanična terapija teških epilepsija).
Glavni argument protiv njihovog korišćenja je stvaranje navike i zavisnosti. Zavisnici su disfunkcionalni u zajednici, nemaju pravilnu percepciju realnosti, ne mogu da se kontrolišu – tako kaže zvanična medicina.
Iako ovaj argument stoji, zaboravljamo da je zavisnost visoko rasprostranjena u današnjem svetu., Zavisnost od alkohola, duvana, seksa, internet, sporta itd. je osnova funkcionisanja današnjeg društva. Mozak jako brzo formira loše navike (pročitajte post o neuroplastičnosti). Suprotno popularnom verovanju, samo 10% onih koji uzimaju opijate (kao što je kokain) postaje zavisno. Društvo toleriše visoku zavisnost od alkohola i duvana (iako je stepen zavisnosti identičan onima kod kanabisa ili kokaina), a da ne pominjen negativne efekte na zdravlje. Smatra se da je svaka treća smrt uzrokovana prekomernim pušenjem cigareta.
Emotivne i društvene problem depresivnih i nesrećnih osoba ne mogu rešiti lekovi.  Ne mogu rešiti ni droge, iako je psilocybin veoma malo toksičan, a odlično deluje na depresiju. Zavisnost je sporedni problem. Nesreća je osnovni problem današnjih ljudi. Pritisak da se bude uspešan, bogat ili lep je toliki, da ljudi postaju anksiozni i  nesrećni ako ne postignu ovaj cilj. Društvene nejednakosti čine da se ljudi osećaju inferiorno, postaju zavidiljivi, ponekad i očajni. Dokle god su takvi, tražiće spas u drogama ili lekovima, kao i drugim vrstama zavisnosti.


Коментари

  1. Prvo: mozak nije taj koji formira loše navike zato što mozak nije ono za šta ga smatra današnja nauka, uključujući i medecinu. Mozak je samo primopredajnik između uma i fizičkog tela dok je um takođe vrsta primopredajnika između Bića, odnosno Duše - ono što mi suštinski jesmo, i unutarnjih ili suptilnih obloga (tela), i samog fizičkog tela.
    Kao duhovno (a ne spiritualno) biće mi smo ovde da učimo život kroz iskustva a iskustva su svaki naš odnos sa drugim ljudima (Dušama) ono nas. Ovo odmah kaže da je neophodno da u životu imamo dovoljno aktivan odnos sa okolinom, vodeći račina da održimo balans, dajući sebi dovoljno vremena za bivanje sa samim sobom. Balans, je garancija da nećemo zapadati u depresiju a liniju balansa određuje stepen duhovne zrelosti same pojedine osobe...
    Takođe važno: Medecina ne može lečiti Dušu zato što mi kao Duša nikada ne možemo postati medecinski slučaj, jer kao Duša nemamo takvih bolesti. Sve bolesti koje može sagledati medecina i pristupiti preduzimanji izvesnih mera pomoći jednoj osobi, vezane su za Mentalno telo (um), Kauzalno, Atralno ili Emocionalno i naravno Fizičko telo.
    Najbolji način da osoba izbegne depresivna stanja je da sebi uvek postavlja izvesni cilj koji će nastojati da realizuje, praktično ne bismo smeli dozvoliti sebi da živimo besciljnim životom. Sami rad na ostvarivanju ma kako malih ili ma kako velikih ciljeva nama će donositi dovoljno radosti koja nas može hraniti i nositi dalje kroz život.
    Balans aktivnosti sa ljudima, balans fizičke aktivnosti i odmora kao i svaka druga vrsta balansa jeste neophodna...
    Pa ipak, čovek ne može potpuno izbeći stresne situacije zato što smo ovde da aktivno iskusimo/učimo život a svaka aktivnost teži da nas podigne na viši nivo a svaka promena od nas zahteva da izađemo iz starog balansa i gradimo novi. Praktično potrebno je umeće održavanja jednog dinamičkog balansa za šta je spreman veoma mali broj ljudi, jer čovek nastoji funkcionisati po naviikama a navike, običaji i dogme su nešto što obožava čovekov um.
    Društvo koje nastoji živeti onako kako su živeli dedovi, praktikovati odnos sa životom, odnos u praktikovanju religija i svih običaja vezanih na tom polju, nepromenljivi odnos između starijih i mlađih, između kolega, na poslu u hijerarhiji... sve je to veliki neprijatelj za napredak čoveka i njegov duhovni razvitak a to znači za njegovu sreću.
    Čovek će se osećati srećnim ako njegova svest stalno čini promene zato što je to naš osnovni cilj života, nas kao duhovnog Bića, Duše.
    Ignorišemo li našu pravu prirodu mi smo sebe unapred osudili na život u kontejneru. Ovde prednjače upravo oni koji se najviše hvale da su nosioci progresa čovečanstva...........

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Afektivna imunologija (imunologija i emocije)

O multiploj sklerozi

Soda bikarbona, vagus i imunitet