Čulo mirisa i aromaterapija




Čulo mirisa i aromaterapija

     Svi znamo kako odredjeni mirisi pokreću u nama emocije, prijatne ili neprijatne. Menem iris parfena Charlie (koji je sada potpun o zaboravlljen), podseća na igranke u gimnaziji. Miris kolača nas za čas vraća u detinjstvo.
     Pa ipak, dok se neuronauka dugo bavi čulom  vida i sluha, čulo mirisa je ostalo zapostavljeno. Naučnici su ga dugo posmatrali kao primitivno čulo, koje u ljudi nema neku posebnu ulogu, osim kod seksa i hranjenja. Ideja potiče iz XIX veka od Paula Broce (koji je opisao zonu za ggovor u mozfu ćoveka). Njegovu ideju je prihvati I Siegmund Fleud, koji je smatrao da je primarna uloga mirisa u seksualnoj privlačnosti (a videli smo u postu o ljubavi, da je esencijalno ova ideja tačna). Freud je smatrao da nedostatak čula mirisa izaziva seksualne disfunkcije. 
     Sve do skoro, čula mirisa je ignorisano, kaže Pierre-Édouard Billot, neuronaučnik sa univerziteta Franche-Comté (a ko bi se bavio mirisima, ako ne Francuz). Ljudi imaju 10 do 20 puta manje receptora za miris od životinja, pa se do skoro smatralo da je zato čulo njuha u njih od manje važnosti. Miševi mogu da namirišu feromone ženke kilometrima daleko. Oni imaju više od 1 000 vrsta receptora za miris, a čovek “smega” 400.  Takodje, teorioja je govorila da pošto stojimo uspravno, a nos nam je daleko od Zemlje, čulo mirisa ne igra važnu ulogu (da, ovo je argument ozbiljnih naučnika).
     Maja ove godine (2017) John McGann sa Rutgers Univerziteta je pobio ovu zabludu, a rad je obavljen u elitnom naučnom časopisu Science. “Broj od 400 vrsta receptora je izuzetno veliki”, kaže McGann,”nema mnogo mirisa koje čovek ne može da namiriše”. Ljudi osećaju desetine miliona mirisa (niko ne zna tačno koliko ih ima), ali je zanimljivo da je njihovo čulo njuha specijalizovano. Ljudi osećaju neke mirise bolje od pasa i miševa, a oni neke druge bolje od ljudi. Na primer, ljudi se razlikuju od pasa po tome što im miris odredjene hrane izaziva osećaj zadovoljstva, dok su psi na isti miris indiferentni. I ljudi se razlikuju po svojim afinitetima za mirise, zavisno od genetike i culture (nema mnogo mirisa koje svi ljudi procenjuju kao odbojne). Molekuli koji nose miris stižu do nosa (ovo se naziva ortonazalnim mirisom), ali i preko receptora na zadnjem zidu ždrela (retronazalni miris). Ova vrsta mirisa je bilsko povezana sa receptorima za ukus. Ali receptori za miris se nalaze i van nervnog sistema. Još 2003 je  utvrdjeno da spermatozoid nalazi jajnu ćeliju, zahvaljujući receptoru za miris koji se nalazi njegovom prednjem delu (bukvalno namiriše jajnu ćeliju).
      Alfredo Fontanini, sitraživač sa Instituta u Njujorku, kaže da je poslednje dve decenije način jen ogroman napredoak u istraživanju mirisa i njegovog uticaja na funkcionisanje mozga. Mozak ima ključnu funkciju kao mašina za predvidjanje, a čulo njuha je esencijalno za  ovu funkciju.   On i njegov kolega Gottfried su proučavajući funkcionisanje mozga tokom mirisanja, pronašli da se on ponaša kao kod čula vida.  U nastavku ovih ispitivanja, utvrdjeno je da poznati mirisi mogu da ublaže noćne strahove. Posebno je zanimljiv uticaj ritmičnog disanja (vežbe disanja opisane u postu o redukovanju stresa). Ritmično disanje pomaže ravnomerno resporedjivanje mirisa u mozgu i deluje umirujuće. U  poslednjem od svojih radova,  proučavajući pacijente sa epilepsijom, pokazali su da udisanje odredjenih mirisas dovodi do nastanka teta talasa u mozgu (ovi talasi se često javljaju REN fazi spavanja i misli se da se tada stvaraju snovi, ali i intelektualnim aktivnostima).
     “Oscilacije u disanju se poklapaju sa drugim fiziološkim oscilacijama mozga. Disanje I miris imaju mnogo važniju ulogu u našim životima, nego što se do sada mislilo.
      “Kada govorimo o meditacij” kaže Fontanini” ideja o disanju kao  mehanizmu kojom se mozak dovodi do odredjene rezonancije je potpuno ispravna”. Ritam disanj odredjuje naše saznajne funkcije. Ja bih dodao da nije slučajno da budisti pale mirišljave štapiće tokom meditacije.
     Studije koje su pokazale da mirisi indukuju veoma žive slike i sećanja (nekli ispitinaici su opisivali da su se vratiti kroz vreme), a ovaj efekat je bio posredovan aktivacijom amigdale i hipokampusa. Efekat mirisanja ruže je bio veći nego kada je ispitanik gledao sliku cveta. Mirisi mogu pokrenuti i negativne emotivne reakcije.  Pre desetak godina, opisani sdu ratni veteran sa postraumatskim sindromom, koji su na misi dizela (koji ih je podsetio na miris goriva zavojne kamione), dovodio do paničnih reakcija, povraćanja,  osećaja krivice. Zannimljivo je da se ljudi bolje sećaju mirisa iza mladjeg perioda života, a da čulo mirisa slabi sa starošću. U jednoj studiji u SAD, četvrtina osoba preko 53 godine života je slabo osećala mirise, a ovaj procvenat se popeo na dve trećine preko 80 godina. Poremećaji mirisa su veoma česti u neurološkim oboljenjima, kod Parkinsonove bolesti preko 90% obolelioh ne oseća mirise, a kod Alzheimera je taj procenat takodje visok.
     Važnost čula mirisa je tolika da ćemo se još baviti njim, poosebno sa aspekata genetike.


      Slika 1. Esencijalne biljke koje se koriste u aromaterapiji.


     Nije čudo da je stolećima primenjivana aromaterapija u lečenju brojnih poremećaja (ortodoksna nauka tek poslednjih godina počinje da pšrihvata, sa mukom, ova saznanja). Postoji 16 kontrolisanih studija, koje pokzauju anksiolitični efekat (dakle efekat na napetost i stress), bez neželjenih rakcija. Udisanje ulja bergamota (vrsta citrusa) preoperativno je smanjivalo napetost pacijenata u odnosu na kontrolnu grupu. Sličan efekat je imalo i ulje pomarandže (ono je delovalo i kao sredstvo za umirenje). Ulje lanade smanjuje napetost, a ulje peperminta poboljšava pamćenje.
     Miris zelene jabuke pomaže kod migrene, a lavanda deluje i kao lek za bolove.  



Коментари

Популарни постови са овог блога

Kako postati srećan ili kako povisiti dopamin?

Neuroplastičnost - mozak koji se menja

Ishrana protiv karcinoma