Biologija vere - placebo


Biologija vere - placebo

Pre nekoliko godina professor Ted Kaptchuk je izveo čuveni eksperiment, u kome je tretirao 270 osoba s hroničnim problemima sa zglobovima. Polovina pacijenata je dobijala tabletu sa šećerom (u medicine poznata kao placebo), a druga je tretirana lažnom akupunkturom. Oko trećine uključenih u studiju se žalilo na veliki broj neželjenih efekata, neki pacijenti nisu mogli da ustanu iz kreveta, a drugi su imali noćne more. Zanimljivo je da su neželjena dejstva bila upravo ona, na koje ih je Kaptchuk upozorio da se mogu javiti.
Efekat placebo je poznat decenijama , izaziva brojne fiziološke reakcije, uključujući bol, osećaj zamaranja, ponekad simptome Parkinsonove bolesti. Meidicnska deficija je da je to “povolajn efekat koji daje plaeb o lek ili postupak, koji se ne može pripisati delovanju samog placebo, već verom pacijenta u lečenje”. Vidite koliko je ova definicija potecenjivaka prema placebo efektu. Umesto da se medicina posveti proučavanju placebo, a što je u stvari samoizlečenje, ona ga smatra dosadnom nuspojavom u ispitivanju lekova, koja ometa izvlačenje pravilnih zaključaka. Placebo podrazumeva efekat pozitivnog stave prema lečenju, a to se ne može izmeriti medicinskim instrumentima, pa samim tim nije relevantno.. Talmud, prastari izvor mudrosti, kaže (Gde ima nade, ima I života”. Termin placebo je skovao u svojoj čuvenoj studiji anesteziolog Henry K. Beecher  1953.  On je proučavajući 26 studija, pokazao da 32% pacijenata reaguje pozitivno na primenu placeba.
Farmaceutske firme, proučavaju dejstvo leka, tako šro jednoj grupi pacijenata daju lek, a drugoj neškodljivu supstncu (bez leka). Rezultati studije treba da pokažu značajno blje delovanje leka nad placebo, da bi se smatralo da lek deluje. Medjutim, kako kaže professor Kaptchuk, mi se godinama trudimo da pojačamo efekat lečenja, umesto da pojačamo placebo efekat (jer je to lečenje bez upotrebe lekova). On I njegove kolege su načinili program u nekolko bolnica u Harvardu koji se zove Program in Placebo Studies and the Therapeutic Encounter (PiPS).
Zapadna medicina po pravilu ne voli ništa osim klasične terapije lekovima, a Kaprchuk je posebno persona non grata (akupunkturolog, specijalista za kinesku fitoterapiju (pisac odlične knjige o kinseskoj medicini [The Web That Has No Weaver (1983) – u prevodu “Mreža bez onoga koji je plete”.
Kaptchuk je postao poznat po studiji uradjenoj 2000 godine. Izučavani su pacijenti sa iritabilnim kolonom, hroničnim poremećajem tako čestim na Zapadu (manifestuje se bolovima u stomaku, zatvorom). U eksperimentu je učestavovalo 262 dobrovoljca, podeljenih u tri grupe. Prva je bila bez lečenja (njima je rečeno da se nalaze na lsiti čekanja za novi lek), druga je dobijala tretman akupunkturom bez mnogo kontakta sa lekarom, a treća je imala akupunkturu sa pregledom od 20 minuta i tapšanjem po ramenu. Naravno, rezultati lečenja su bili najbolji u poslednjoj grupi. Ovo eje bila poruka za modern doktore, uvek u trci, što se više pažnje posveti pacijentu, rezultati lečenja su bolji.
Ovi eksperimenti objašnjavaju uspeh u lečenju šarlatana, koji imaju harizmu. Takodje, deo uspeha placebo potiče iz laganja apcijenta, što ima izvesne etične probleme.
Sledeća studija koju je Kaptchuk izveo je bila fascinantna, objavljena u prestižnom časopisu PLOS ONE ( 2010). U njoj je jedna grupa bila bez terapije, a druga je dobila placebo. Medjutim, njima je rečeno da će dobiti placebo, ali da ponekad i placebo ima dobre terapijske rezultate. Rezultati su šokantni, iako su pacijenti znali d auzimaju placebo, pokazivali su izrazito poboljšavanje (dvostruko bolje od kontrolne grupe). Ovo je bolje od rezultata za lekove koji se koriste u lečenju iritabilnog creva.
Američki naučnici su 2015 godine prvi put uspeli da utvrde nervne mehanizme koji su povezani sa plecebom. Studiju su uradili Marwan Baliki i Vania Apkarian sa Northwestern University u Čukagu. Oni su proučavali manju grupu obolelih od osteoartritisa kolena (bolno, degenrativno stanje). Oni su pacijentima posle davanja laceba uraditili magnentnu rezonancu. U grupi koja je reagovala na placebo, postojala je reakcija u srednjem frontalnom girusu mozga (izostaja u onih koji nisu reagovali). Rakcija na placebo je bila identična kao reakcija na primenu stvarnog leka. Lek I placebo koriste isti put u mozgu.


  

 Slika 1. Funkcionalna magnentna rezonanca kod onih koji reaguju na primenu placeba (krajnje leva slika), onih koji ne reaguju (srednja). Krajnje desna pokazuje u kom delu mozga se aktivacija razlikuje u ove dve grupe.


Obrnut efekat od placebo je nocebo (neželjena dejstva koja se javljaju posle primene inertne materije). U ovih pacijenata, aktivira se hipokampus (mesto pamćenja i straha). Dakle, kod nekih osoba, sećanja i ličnost sklona strahovima, dovodi do negativne reakcije na placebo. U studiji publikovanoj skoro u pomenutom časopisu PLOS ONE, pokazano da osobe koje imaju odredjeni oblik gena za oslobadjanje dopamine (hormona sreće i zadovoljstva) pokazuju bolju reakciju na placebo. Dakle, kako ćemo reagovati na placebo (a samim tim i sposobnost za samoisceljenje) je delimično uslovljena genetskim, a delimično faktorima ličnosti.
Kaptchuk i njegov kritičar Asbjorn Hrobjatssson (koji smatra da je efekat placebo preuveličan), inače su dobri prijatelji, a njihova poruke je poruka modernoj medicine “moramo transformisati umetnost medicine u nauku o pažnji koja se posvećuje pacijentu”.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Ishrana protiv karcinoma

Kako ishranom poboljšati imunitet

Kako postati srećan ili kako povisiti dopamin?