Biologija vere - molitva


Biologija vere . molitva



Religijski rituali, kakva je molitva, koriste se u lečenju pacijenata hiljadama godina. Materijalistička misao, u potpunosti negira efekte moliitve  opisujućiji ih polupodrugljivim terminom placeba. Wikipedia definiše placebo efekat kao efekat koji se postiže kada se, prilikom ispitivanja nekog novog farmakološkog preparata u eksperimentalnoj grupi, istovremeno drugoj, kontrolnoj grupi, daje neki medikament sa potpuno neutralnim dejstvom. Efekat poboljšanja zdravstvenog stanja kod kontrolne grupe (placebo efekat), koji je često bolji od efekta primene pravog medikamenta, rezultat je autosugestije i umnogome zavisi od ličnosti učesnika u proceduri. Dakle, ispitanik misli da mu je bolje, dok to u stvarnosti nije slučaj. 
Ova definicija dobro ilustruje prezir moderne nauke prema svemu što je duhovno i identifikuje osobe koje veruju u nešto kao sugestibilne (dakle slabije inteligencije). Verovanje u nauku je pretvoreno u dogmu i religiju, ja takve osobe nazivan naučnim fundamentalistima. Intelektualnci često imaju nadmen stav prema ljudima koji nisu dovoljno obrazovani, iako je obrazovanje danas više vezano za socioekonomski status nego za vrednoću i inteligenciju. Freud, osnivač posihoanalize je napisao da je  “religija univerzalna neuroza koju civilizacija menja u autentičniju ličnu realnost, zasnovanu na naučnom znanju".
Ljudi iz viših sociokonomskih slojeva nisu posebno skloni da stupaju u razgovor sa drugim ljudima, posebno nižeg statusa u društvu.U jednoj studiji sa Beklije, sagovornici iz viših slojeva društva su se retko gledali u oči, igrali su se tokom razgovora sa predmietima, delovali nezainteresovano. Ljudi iz nižih slojeva su mnogo aktivnije učestvavli u ragolvoru, češće se gledali u oči, a vrlo često su se i smešili jedni na druge (ovo se skoro uopšte nije dogadjalo u prvoj grupi).Kao rezultat svega, javlja se fenomen gubljenja empatije za druga ljudska bića. Individualnost postaje prepreka za interakciju sa drugim ljudima.Tako i naučnici nisu spremni da slušaju objašnjenja koja se ne zasnivaju na spiritualnim terminima. Zato ću navesti potpuno naučne studije o ovom fenomenu.
Prva javno prihvaćena studija o efeku molitve na zdravlje je izvedena od strane Collippa (1969), koji je pratio 18 terminalno bolesne dece (dakle neizlečivih bolesnika u poslednjim fazama bolesti). Za 10 od njih su se molili monasi, znajuči samoi ime deteta, pol i osnovne podatke o bolesti od koje su lečeni. Ni deca, ni roditelji, ni lekaru koji su učestvavli u lečenju dece nisu znali da se eksperiment odvija. Posle 15 meseci, 7 dece iz grupe za koju su se monasi molili su bila
živa, u poredjenju sa 2 deteta od 8 za kojih se niko nije molio. Byrd (1988) je ponovio ispitivanje na uzorku od 393 pacijenta u koronarnoj jedinici, jedna grupa je imala grupu hrišćana koji su se molili za njih, a druga je bila kontrolna grupa. Posle deset meseci, 6 od 26 pokazatelja zdravlja je bilo bolje u pacijenata za koje su se molili. Vernici u obradovano rekli da je to dokaz da molitva deluje, a skeptici da su ostalih 20 parametara ostali nepromenjeni. Ovo je osnovna razlika izmedju verujućih i skeptika, svako tumači rezultate u skladu sa svojim verovanjem.
Psihijatar Elisabeth Targ sa Pacific College of Medicine u San Francisku je sprovela šestomesečnu studiju na 40 osoba sa AIDS. Pacijenti su podeljeni u parove, prema uzrastu, komplikacijama i broju CD4 pozitivnih limfocita (kao merilo težine bolesti). Niko od pacijenata ili osoblja nije znako za koga se svakodnevno neko moli. Rezultati su bili impresivni, osobe bez molitve su provodile šest puta više vremena na bolničkom lečenju, a broj komplikacija je bio trostruko veći. Štaviše, efekat je bio bolji što su osobe koje su se molile bile dalje od osobe za koju su se molile. Doktorka Targ je i sama posedovala neke paranormalne sposobnosti, mogla je da pogodi koji će konj pobediti na trci i slično.
Cha sa sar (2001) je proučavao 219 žena sa neplodnošću, izmedju 26-46 godina, koje su bile podvrgnute veštačkom oplodjenju. One su bile podeljene u dve grupe, jedna za koju su se molili u SAD, Kanadi i Australiji i druga, koja je bila bez molitve.Rezultati studije su bili impresivni, stopa uspešnog oplodjenja je bila dvostruko viša u grupi sa molitvom. Rezultati u grupi sa molitvnom nisu imali nikakvu korelaciju sa nalazima laboratorije ili kliničkim nalazom.
Lesniak (2006) opisuje efekte molitve na jednu vrstu lemura. Grupa za koju su se molili je posle četiri nedelje imala bolje rezultate zarstanja rana. Ova studija je važna, jer ne postoji mogućnost placeba. 
Na Duke Univerzitetu u Severnoj Karolini je 1997 sprovedena slična studija, s tim što su pacijenti bili podvrgnuti kardiohirurškom lečenju. Za njih se molilo širom sveta sedam grupa, različitih religioznih grupa. Od svih vrsta alternativne terapije koje su pacijenti dobijali,molitva je imala najbolje efekte. 
Studija koja je analizarala 35 ispitivanja u kojima se neka osoba molila za drugu i imala nameru da joj tako poboljša zdravstveno stanje, objavljena u British Journal of Psychology (2004) pokazana je signifikantna statistička značajnost u odnosu na osobe za koje se niko nije molio. Ova i druge studije takodje ističu veliki značaj sličnog stava, vere u ozdravljene pacijenta kod medicinskog osoblja, koje se bavi terminalnim ili teškim pacijentima.
Ken Wilber čak smatra u delu Svest i izlečenje (Consciousness and Healing), da je najvažniji efekat molitve za pacijenta na samom lekaru. 
Skeptici prisisuju efekat moltve tzv. Hawthornovom efektu (promena kod pacijenta koja se javlja kao rezultat posmatranja ili merenja) ili Rosenthalovom efektu (promena dolazi iz očekivanja kod ispitivača). Prisetimo se ipak, da ni pacijenti ni lekari nisu znali da se eksperiment uopšte odvija. U svakom slučaju, imamo primer morfičkih polja (videti opis rada Shildrakea u prethodnim postovima). 
Vrlo je verovatno da uticaj na efekte molitve imaju faktori koji potiču od pacijenata, osobe koje nisu vernici bi trebalo da imaju slabije rezultate. Opisivana su čak i pogoršavanja u pacijenta koji su bili podvrgnuti molitvi kao alternativnom lečenju. 





Slika 1. Snimak mozga tokom molitve(gornja slika) i dok misli o voljenoj osobi (donja slika).  Aktiviraju se skoro identični delovi mozga.


Relevantna stvar religije je njen uticaj na mozak i DNK. Kada se skine dogma, sve religije dele osnovnu premisu - život u skladu sa osnovnim principima, a sa ciljem da se postigne viši nivo postojanja. Ideja da mozak zahteva duhovne vežbe radi razvijanja svih svojih potencijala ne razlikuje se mnogo od fizičkog vežbanja tela radi postizanja vrhunskih rezultata u sportu. Molitva je specifična vrsta meditacije, a efekte meditacije na biološke i fiziološke promene u telu znamo prilično dobro.
Možemo i dalje biti skeptici i reći da je delovanje molitve  placebo efekat, ali zar nismo već govorili da verovanje menja DNK (dakle radi se o merljivom, stvarnom efektu, a ne iluziji). U prilog ovome idu nalazi na snimcima mozga, koji pokazuju da se kod molitve angažuju isti delovi mozga kao kada mislimo na voljenu osobu.
Šta reći na kraju. Možda citat Galilo Galileja koji kaže "cilj nauke nije da otvori vrata univerzalne mudrosti, već da postavi granice neograničene greške". Naučnik treba da prihvata telo i um kao jedno, jer samo tako može da razume bolesti.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Kako postati srećan ili kako povisiti dopamin?

Neuroplastičnost - mozak koji se menja

Ishrana protiv karcinoma