Da li smo vanzemaljci?




Da li smo vanzemaljci?




            Postoje pitanja na koje ljudi stolećima traže odgovore. Kako je nastao život, da li postoje inteligentni oblici života u svemiru su verovatno ona koja ste postavljali i sebi. Brojne teorije, Poneke religiozne, neke čisto naučne, a neke na granici naučne fantastike pokušavaju da odgovore na ova pitanja. Jedna od popularnih teorija o poreklu života na Zemlji je panpermia. Ona prepostavlja da život nije nastao na našoj planeti, već je dospeo ovde sa nekog drugog mesta u svemiru.
Panspermia je grčka reč, koja se prevodi kao “seme koje svuda niče”. Dakle, život je opšteprisutan u svemiru i širi se sa jednog mesta na drugo. Prenošenje bi se odigravalo kosmičkom prašinom, metoritima, kometama ili asteroidima, a nosioci  informacija bi bili tzv. ekstremofilni mikroorganizmi. Ekstromofilni organizmi su oni koji mogu da izdrže ekstremne uslove, bilo temperature, pritisak, radijaciju itd. Koliko god ova teorija ličila na naučnu fantastiku, postoji dosta dokaza koje govore njoj u prilog.
Na Antarktiku je 1984 godine otkriven meteorit koji je pre 15 miliona godina doleteo sa Marsa. Označen kao ALH84001, sadržao je structure koje bi mogle biti ostaci zemaljskih nanobakterija. U njemu su nažene I aminokiseline I policiklični aromatični ugljovodinici. Ova vest je izazvala takvo uzbuženje, da je predsednik SAD (tada Clinton) najavio robotske ekspedicije na Marsa, da se ispita mogućnost života na njemu (što je trenutku u toku).
2001. godine, na konferenciji u San Dijegu, predstavljena su istraživanja Indijke organizacije za sitraživanje svemira. Pokazano je da se u stratosferi (na 41 kilometar iznad površine Zemlje), nalaze grupice živih ćelija. Iste godine italijanski geolog Bruno D'Argenio I molekularni biology Giuseppe Geraci sa Univerziteta u Naplju su objavili da su pronašli vanzemaljske bakterije u metoritu čijaje starost procenjena na 4.5 milijardi godina.Oni su tvrdili da su bakterije (slične današnjim sadašnjim Bacillus subtilis i Bacillus pumilus, ali sa različitom DNK), po stavljanju u medijum  oživele.
German Aerospace Centre u Kelnu je izveo eksperimente, koristeći ruski FOTON satelit. Oni su pomešali bakterijske spore sa česticama gline, metoerita sa Marsa, crvenim krečnjačkim kamenom i izložili ih u svemiru. Posle dve nedelje, bakterije su bile žive. Jedno istraživanje je pokazalo da mogu da prežive čak i 6 godina, pod uslovom da budu izložene UV zračenju.
Jedno ispitivanje se bavilo profilom emisije toplotnog zračenja sa Halleyeve komete u trenutku njenog približavanja Suncu. Profil zračenja je iznenađujući odgovaraju onom koje zrače bakterije kada se izlože visokoj temperature (nijedna druga aterija nije davala takav obrazac).
  
Slika 1. Misija sonde Rosetta na kometu 67P/Churyumov-Gerasimenko je pokazala prisustvo organskih molekula na njenoj površini. 

U članku koji je nedavno objavljen, profesor Wickramasinghe je zložio da je mogućnost dolaska na Zemlju bakterija sa drugih planeta sasvim moguće. On smatra da samo u našoj galaksiji postoji oko 140 milijardi nastanjvih planeta, većina oko malih patuljastih sunaca. 
Ruski kosmounati su na spoljnim prozorima Internacionalne svemirske stanice pronašli obilje živih algi, koje su živele u svemiru.  



Slika 2. Slika minijaturne (veličine ljudske dlake) titanijumske lopte, obložene organskom materijom, nadjena u meteorskoj kiši Perseida.

Ako prepostavimo da je život na Zemlji nastao od mikroba donetih iz svemira . a najviše se sumnja na Mars (što naravno ne ređava pitanje kako su oni tamo nastali), postavlja se pitanje njihove dalje evolucije. Pažljiv čitalac je već mogao da pretpostavi iz bloga o misterijama DNK da sam više naklonjen eoriji inteligentnog stvaranja (Intelligent Design) nego Darvinizmu. Ali, Darvinom ćemo se baviti u nekim drugim postovima. Pomenuću samo da genetska ispitivanja nisu potvrdila postojanje zajedničkih predaka vrsta, a da su čak pojedine vrste genetski potpuno različite od sličnih životinja. Poseban problem za neodarviniste predstavlja genom oktopoda. On ima genom skoro iste veličine kao čoveka, a broj gena je čak veći (33,000 prema 25,000 kod Homo sapiensa). Posebno je zanimljivo da ima 168 gena iz grupe protokaderina (gena koji regulišu razvoj neurona). Ovo je skoro dvostruko više od broja gena kod sisara, što objašnjava veliki mozak kod oktopoda. Takodje, broj gena za cink-finger transkriptivne faktore (regulišu sintezu proteina) je 1 800 (samo veći broj gena ima slon, oko 2 000 za njuh). Medjutim, posebno je zanimljivo da octopod ima stotine gena koji se ne nalaze ni u jednoj drugoj životinjskoj vrsti. Geni za sisaljke oktopoda su slični genima za kodiranje receptora za acetilholin (ovo je u potpunoj suprotnosti sa darvinzmom) – geni srodnih vrsta bi trebalo da imaju istu funkciju jer nastaju od istog pretka. Štaviše geni za razvoj mozga oktopoda su sličniji kičmenjacima, a potpuno se razlikuju od gena kod sipe (koja je srodna vrsta).
Drugi problem su geni koji nastaju de novo, a kojih nema u srodnih vrsta. Npr. Protein koje onemogućava smzavanje riba na Južnom polu je jedinstven, nastao spontano bez ijednog sličnog u drugih vrsta. Molekularni biology Long citira članak iz časopisa Science (jedan od najvažnijih naučnih časopisa na svetu), gde se opisuje nastanak dva nova gena za razvoj mozga. Oni nastaju iz nekodirajućeg dela DNK (junk DNK). Čovek ima najmanje 60 gena koja su nastala de novo i kojih nema u šimpanze (članak objavljen u PLoS Genetics). U 2009. Se pojavio članak u časopisu Genome Research sa naslovom “Darwinian Alchemy: Human Genes from Noncoding RNA.” On je ispitivao nastanak de novo gena, a zaključak je da nastanak potpunih funkcionalnih gena iz nekodirajućih delova DNK postoji. Autori kažu da je ovo ekvivalentno alhemijskom pretvaranju olova u zlato. U muve Drosophila melanogaster (čiji je genom dugo poznat pa se često koristi u ispitivanju)., čak 12% novih gena je nastalo iz junk DNK. Nastanak ovih gena je posebno nejasan, ako se ima u vidu da nije postojao evolucioni pritisak za njihovu pojavu.
Za one koji su pročitali članak o sposobnostima DNK da se reprogramira, ovi nalazi nisu iznenadjenje. Iznenađenje je bilo jedno drugo otkriće  Nova studija na 2 500 ljudi od sitraživača sa Tufts and University of Michigan Medical School, objavljenih u Proceedings of the National Academy of Sciences , je pokazala da naša DNK nije sva ljudskog porekla. Čak 8% DNK su činili geni bakterija, virusa, pa čak i gljivica. Danas znamo ga gen može da preskače sa jednom organizma na drugi, čak izmedju vrsta. Ovaj process se zove horisontalni transfer gena (horizontalni jer se prenosi sa jednu na drugu vrstu, a ne od predaka – vertikalni transfer gena). Postoje geni koji su posebno uspešni u svom širenju. Gen iz jednog virusa je nestanio osu preko 100 miliona godina. Gotovo čitav genom virusa je sada u genomu ose. Osa polaže jaja u gusenice, iz kojih se izležu male ose (koje pojedu gusenicu). Ali, osa ubrizgava virus u gusenicu tokom procesa polaganja jaja. Ove virusne čestice onesposobljavaju imuni system gusenice (slično kao HIV u ljudi). Ovo osi omogućava da obezbedi uspešno razmnožavanje maldih. Ali, ponekad gusenica preživi susret sa osom. Oni se metamorfozom pretvaraju u leptire, ali I dalje zadržavaju gen virusa u sebi. 2014 Seth Bordenstein Univerzitet u Nešvilu) je pronašao u virusu gen, koji tamo ne bi trebalo da se nalazi. Oni su  pronašći da gen koji kodira enzim lizozim, kojom virus cepa membranu ćelije da se oslobodi iz nje) postoji I u brojnih drugih vrsta. Ovo znači da i sve te vrste imaju spoosobnost prebacivanja svojih gena u druge vrste. Maja 2015 postalo je jasno da je jedan bakterijski gen pre 100 000 godina skočio u krompir. On izaziva “kvrge” na krompiru. Pokazalo se da je virus gen dobio od jedne vrste Agrobacterijuma. Ovaj gen je učinio medjutim, da krompir dobije slatkast ukus, zbog čega je posebno cenjen. Zanimljivo je da je gen prisutan samo u krompiru koji je prilagožen za uzgajanje, a da ga nema ni u jednoj vrsti divljeg krompira.
2015 broj “stranih gena” je bio oko 145, a neki od njih imaju vrlo korisnu funkciju. Jedan broj gena (uključujući gene za ABO system krvnih grupa) dobili smo od kičmenjaka horizontalnim transferom gena. Većina drugih kodiraju enzyme koji su uključeni u metabolizam (npr. Geni za metabolizam lipida). Ostali su bili uključeni u zapaljenski odgovor, reakciju na innfekciju mikrobima.
Posebno je zanimljiv HERV-K virus. On je inficirao ljude preko oko 200 000 godina, a izgleda one osobe koje su inficirane dobijaju zaštitu embriona od infekcija tokom trudnoće. Sama placenta eksprimira virusne gene, koje su naši preci pokupili pre 45 miliona godina.Jedan od tih gena kodira sincicin, protein koji je esencijalan za funziju spermatozoida I jane ćelije.
Dakle, geni su u velikoj meri oblikovali evoluciju. “To izgleda kao da na nas stalno pada kiša genetskih informacija virusa, a one dovode do modifikacije ljudskog genoma” kaže Luis Villarreal sa Univerzitetea u kaliforniji. “Oni ne samo da prenose informacije, oni stvaraju nove kodone, nove proteine.
Ostao je nerešiv problem 25 gena koje ima samo čovek, pa nisu mogli da do njega dodju horizontalnim transferom. Postoje naučnici koji misle da strain geni nisu preneti sa bakterija I virusa, već da se radi tzv. Božanskom kodu. Maksim Makukov iz Fesenkov Astrophysical Institute u Almaty, Kazahstan, misli da je otkrio “inteligentni signal” u našem genetskom materijalu. Oni misle da je on rezultat direktne panspermije, neko je sa svrhom poslao genetski kod na Zemlju. Proučavajući genetski kod, pronašli su da se povremeno javlja broj 37.
Npr. masa molekula za svih 20 aminokiselina je 74 (to je 2 x 37). Treba dodati da se deli sa 2, jer je Jurij Rumer pokazao 1966 da se genetski kod uvek deli sa 2, jedna polovina su kodoni (čitave porodice), dok drugoj polovini nedostaje kodon AC. U svom radu navode devet primera da se broj 37 pojavljuje u genetskom kodu (statistička šansa za ovo je 1 u 10 triliona.
Prof Makukov misli da je naš genom napisan od strane neke drug erase, da nema nikakav slučajan obrazac. Profesor Chang, koordinator Human Genome Projecta, vodeći genetičar sveta,  nema dileme da je nekodirajuća DNK u stvari kod koji je pisan za druge planete, a da je naših funkcionalnih 5% pisanu samo za stanovnike Zemlje. Posle duge analize sa komjuterskim stručnjacima, matematičarima i drugim naučnicima on je ubedjen da je naša DNK "vanzemaljski program". Oni su imali vene, arterije i imuni sistem.




Slika 3. Profesor Chang, koordinator Humane Genome Projecta, misli da je naša DNK genetski kod za sve poznate planete u svemiru, a da je naših 5% funkcionalih gena napisano za našu planetu

Ko su ta bića? Opet nam pogled pada na Mars. Mi imamo trećinu mišićne mase hominida ili majmuna, trećinu gustine kostiju.  Ovakva gradja idealno odgovara planeti koja ima gravitaciju kao Mars. Da dodamo da je naš cirkadijani ritam (biološki ritam organizma) namešten na 25 sati – koliko traje dan na Marsu.
Da li smo vanzemaljci, prosudite sami.







Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Kako postati srećan ili kako povisiti dopamin?

Ishrana protiv karcinoma

Kako ishranom poboljšati imunitet