Psihosomatika – bolest bez bolesti

Psihosomatika – bolest bez bolesti

Lekari koji se bave praktičnom medicinom znaju da priličan procenat pacijenata ima neobjašnjive simptome. Brojna istraživanja ovaj broj procenjuju na skoro 25%. Skoro 10% pacijenata misli da umire, iako lekaru ne mogu da utvrde nikakav medicinski problem kod njih. Engleska lekarka Susan O’Sullivan je prošle godine objavila knjihu o ljudima sa epilepsijom koja nije reagovala na standardnu terapiju. Njeni nalazi su zaprepašćujuči, skoro 70% ovih osoba nema epilepsiju, njihovi napadi su uzrokovani psihološkim faktorima. Iako nije psihijatar O’Sullivan kaže da se “njihovi napadi dešavaju sa razlogom. Kada nam nedostaju reči, naše telo govori – trebalo bi da ga slušamo”.

Na žalost, slušanje nije cenjeno u današnjoj medicine. Anamneza, uzimanje podataka od pacijenta, je nekada smtrana polovinom dijagnoze. Danas se uzima šablonski, putem upitnika, skoring sistema i elektronskim dnevnicima. Lekari više ne razgovaraju sa pacijentima. Anamneza je često skup nekoliko reči, poput sažetka nekog rada. Pod pritiskom radnog učinka, rad lekara počinje da liči  na onaj u fabrici Ovo potpuno onemogućava dijagnostikovanje i lečenje psihosomatskih oboljenja.

Pacijenti sa imaginarnim oboljenjima su poznat fenomen. Lekari ih ne vole, jer im troše vreme, a nisu isgurni u kom pravcu da krenu sa njima. Ovo često koriste šarlatani, koji ih leče nestanandardnim proceduarama (često sa fascinantnim rezultatima – placebo efekat). O’Sullivan naziva ove bolesnika Kasandrinim sindromom. Kasandra je bila ćerka kralja Troje, koja je imala dar predvidjanja budućnosti, ali je bila prokleta da niko ne veruje u njena predskazanja. Ovako se osećaju osobe sa psihosomatskim tegobama, oni imaju realne tegobe, ali im niko ne veruje (jer su rezultati ispitivanja normalni). Oni ne veruju lekarima, jer je pretpostavka da su im tegobe izazvane psihogenim faktorima bazirana isključivo na odsustvu vidljivog uzroka (uvek postoji mogućnost rpomašene dijagnoze). Da bi pacijent prihvatio da su tegobe vezane za psihu, mora da ima overenja u lekara. Zamislite osobu koja ima psihičko slepilo ili konvulzije (grčeve), a nema vidljivog objašnjanja u nalazima, kojoj lekar saopštava da su njene tegobe psihičke prirode. Da li biste vi poverovali u takvo objašnjenje ? U moderno doba, oni se okreću Internetu i forumima, sa svim pozitivnim ili negativnim posledicama.

I lekaru oklevaju da postave dijagnozu psihosomatskog oboljenja. Medicina nije precizna nauka, a psihosomatika govori da nema organskog oboljenja (oboljenja odredjenog organa). U slučaju da oboljenje postoji, slede neprijatnosti za lekara. Posledica je ono što danas vidimo, veliki broj prepisanih lekova, koji pokrivaju lekara i daju se samo zato.

Koliki je uticaj psihosomatike, govori iskustvo sa kraja XIX veka jednog od najčuvenijih neurologa Jean-Martin Charcot iz Hôpital Salpêtrière u Parizu. On je hipnotisao pacijente i izazivao u njih konvulzivne napade samim objašnjavanjem kako oni izgledaju. Eksperimentisao je sa metalima, prenoseći simptome pomoću magneta sa jednog dela tela na drugi. U kasnijim fazama je mogao da prenese simptome bolesti sa jedne na drugu osobu.  Konvulzije su mogle da se izazovu samo na jednoj ili drugoj ruci, a uspevao je i da menjaju polovinu tela.

Ove seanse su postale tako poznate, da je čitav Pariz dolazio da ih gleda, a mnoge poznate osobe su učestvovale u onome to je kasnije nazivano le grande hystérie. Ovi eksperimenti su kasnije zabranjeni. Histerija kompromituje ideju o anatomskim centrima mozga, jer se konvulzije izazivaju u potpuno zdravih ljudi, bez ikakvih patoloških promena u mozgu. Charcot je smatrao ovaj fenomen kao nasledno oboljenje mozga. On je pokazao da se napadi konvulzija mogu izazvati (ali i prekinuti) u žene pritiskom na ovarijume, a u muškaraca na testise. Charcot je umro 1893, a sa njim i dalji radovi u ovoj obasti. 

 Slika 1. Charcot pored bolesnice sa poremećajem pokreta, baziranoj na psihičkoj traumi

 

Suprotno njemu, Freud je smatrao da se psihičke traume pretvaraju u fizičke simptome (odakle i potiče termin konverzivni poremećaji za ova stanja). On opisuje slučaj Ana O. (Bertha Pappenheim) koja je patila od teških napada kašlja, paralize desne ruke, nogu, poremećaja sluha, vida i govora. Ove promene su bile posledica trauma zbog smrti oca. Osoba koja je imala udarac u lice, imaće jake glavobolje, a ona koja ne može da podnese grube reč, prestaće da govori. Posmatranje pasa može u osoba koje ih ne vole da dovede do osećaja jakih svraba (asocijacija na buve).

Ali, danas počinjemo da shvatamo da je Charcot (čita se Šarko) izgledao bio u pravu. Postoji promena u mozgu koja predisponira pacijente za konverzivne poremećaje. Studije u identičnih blizanaca pokazuju visoko slaganje (skoro 50%), što govori u prilog genetskih faktora. Ovi poremećaji se javljaju i u toku primene odredjenih lekova, ali i kao udruženi kod endokrinoloških poremećaja, kao i kod postraumatskih poremećaja. Jedna velika analiza literature (tzv.metaanaliza) iz 2016. Ukazuje da postoje brojne promene na snimcima funkcionalne magnetne resonance (fNMR). Dve najveće studije ukazuju na amigdalu kao centralno mesto promena. Setimo se uloge amigdale u reakcijama fight or flight (bori se ili beži). Ona je odgovorna za reakcije kakve su povećana pažnja, ali i ukočenost (pri jakom strahu smo paralizovani.

Nema jednostavne teraije sa konverzivne poremećaje. Frued je preporučivao razgovor, pokušava se bihejvioralna terapija. Očigledno nema jednostavne terapije za nesreću (što je izgleda ipak osnova konverzivnih poremećaja). Ovi bolesnici nam pokazuju kako mozak može da generiše skoro svaki symptom koji postoji u medicine, kada postoji nezadovoljstvo. Rekao bih da je sreća lek za ovakve poremećaje, ali sreća je kompleksno stanje, koje se reško postiže.