Psihosomatika – bolest bez bolesti
Psihosomatika – bolest bez bolesti
Lekari koji se bave praktičnom medicinom
znaju da priličan procenat pacijenata ima neobjašnjive simptome. Brojna istraživanja
ovaj broj procenjuju na skoro 25%. Skoro 10% pacijenata misli da umire, iako
lekaru ne mogu da utvrde nikakav medicinski problem kod njih. Engleska lekarka
Susan O’Sullivan je prošle godine objavila knjihu o ljudima sa epilepsijom koja
nije reagovala na standardnu terapiju. Njeni nalazi su zaprepašćujuči, skoro
70% ovih osoba nema epilepsiju, njihovi napadi su uzrokovani psihološkim
faktorima. Iako nije psihijatar O’Sullivan kaže da se “njihovi napadi dešavaju
sa razlogom. Kada nam nedostaju reči, naše telo govori – trebalo bi da ga
slušamo”.
Na žalost, slušanje nije cenjeno u
današnjoj medicine. Anamneza, uzimanje podataka od pacijenta, je nekada smtrana
polovinom dijagnoze. Danas se uzima šablonski, putem upitnika, skoring sistema i
elektronskim dnevnicima. Lekari više ne razgovaraju sa pacijentima. Anamneza je
često skup nekoliko reči, poput sažetka nekog rada. Pod pritiskom radnog
učinka, rad lekara počinje da liči na
onaj u fabrici Ovo potpuno onemogućava dijagnostikovanje i lečenje
psihosomatskih oboljenja.
Pacijenti sa imaginarnim oboljenjima su
poznat fenomen. Lekari ih ne vole, jer im troše vreme, a nisu isgurni u kom
pravcu da krenu sa njima. Ovo često koriste šarlatani, koji ih leče
nestanandardnim proceduarama (često sa fascinantnim rezultatima – placebo efekat).
O’Sullivan naziva ove bolesnika Kasandrinim sindromom. Kasandra je bila ćerka
kralja Troje, koja je imala dar predvidjanja budućnosti, ali je bila prokleta
da niko ne veruje u njena predskazanja. Ovako se osećaju osobe sa psihosomatskim
tegobama, oni imaju realne tegobe, ali im niko ne veruje (jer su rezultati ispitivanja
normalni). Oni ne veruju lekarima, jer je pretpostavka da su im tegobe izazvane
psihogenim faktorima bazirana isključivo na odsustvu vidljivog uzroka (uvek
postoji mogućnost rpomašene dijagnoze). Da bi pacijent prihvatio da su tegobe
vezane za psihu, mora da ima overenja u lekara. Zamislite osobu koja ima
psihičko slepilo ili konvulzije (grčeve), a nema vidljivog objašnjanja u
nalazima, kojoj lekar saopštava da su njene tegobe psihičke prirode. Da li
biste vi poverovali u takvo objašnjenje ? U moderno doba, oni se okreću
Internetu i forumima, sa svim pozitivnim ili negativnim posledicama.
I lekaru oklevaju da postave dijagnozu
psihosomatskog oboljenja. Medicina nije precizna nauka, a psihosomatika govori
da nema organskog oboljenja (oboljenja odredjenog organa). U slučaju da
oboljenje postoji, slede neprijatnosti za lekara. Posledica je ono što danas vidimo,
veliki broj prepisanih lekova, koji pokrivaju lekara i daju se samo zato.
Koliki
je uticaj psihosomatike, govori iskustvo sa kraja XIX veka jednog od
najčuvenijih neurologa Jean-Martin
Charcot iz Hôpital Salpêtrière u Parizu. On je hipnotisao pacijente i izazivao
u njih konvulzivne napade samim objašnjavanjem kako oni izgledaju.
Eksperimentisao je sa metalima, prenoseći simptome pomoću magneta sa jednog
dela tela na drugi. U kasnijim fazama je mogao da prenese simptome bolesti sa
jedne na drugu osobu. Konvulzije su
mogle da se izazovu samo na jednoj ili drugoj ruci, a uspevao je i da menjaju
polovinu tela.
Ove seanse su postale tako poznate, da je
čitav Pariz dolazio da ih gleda, a mnoge poznate osobe su učestvovale u onome
to je kasnije nazivano le grande hystérie. Ovi eksperimenti
su kasnije zabranjeni. Histerija kompromituje ideju o anatomskim centrima
mozga, jer se konvulzije izazivaju u potpuno zdravih ljudi, bez ikakvih
patoloških promena u mozgu. Charcot je smatrao ovaj fenomen kao nasledno
oboljenje mozga. On je pokazao da se napadi konvulzija mogu izazvati (ali i prekinuti)
u žene pritiskom na ovarijume, a u muškaraca na testise. Charcot je umro 1893,
a sa njim i dalji radovi u ovoj obasti.
Slika 1. Charcot pored bolesnice sa poremećajem pokreta, baziranoj na psihičkoj traumi
Suprotno njemu, Freud je smatrao da se
psihičke traume pretvaraju u fizičke simptome (odakle i potiče termin
konverzivni poremećaji za ova stanja). On opisuje slučaj Ana O. (Bertha
Pappenheim) koja je patila od teških napada kašlja, paralize desne ruke, nogu,
poremećaja sluha, vida i govora. Ove promene su bile posledica trauma zbog smrti
oca. Osoba koja je imala udarac u lice, imaće jake glavobolje, a ona koja ne
može da podnese grube reč, prestaće da govori. Posmatranje pasa može u osoba
koje ih ne vole da dovede do osećaja jakih svraba (asocijacija na buve).
Ali, danas
počinjemo da shvatamo da je Charcot (čita se Šarko) izgledao bio u pravu.
Postoji promena u mozgu koja predisponira pacijente za konverzivne poremećaje.
Studije u identičnih blizanaca pokazuju visoko slaganje (skoro 50%), što govori
u prilog genetskih faktora. Ovi poremećaji se javljaju i u toku primene
odredjenih lekova, ali i kao udruženi kod endokrinoloških poremećaja, kao i kod
postraumatskih poremećaja. Jedna velika analiza literature (tzv.metaanaliza) iz
2016. Ukazuje da postoje brojne promene na snimcima funkcionalne magnetne resonance
(fNMR). Dve najveće studije ukazuju na amigdalu kao centralno mesto promena.
Setimo se uloge amigdale u reakcijama fight or flight (bori se ili beži). Ona
je odgovorna za reakcije kakve su povećana pažnja, ali i ukočenost (pri jakom
strahu smo paralizovani.
Nema jednostavne teraije sa konverzivne poremećaje. Frued je
preporučivao razgovor, pokušava se bihejvioralna terapija. Očigledno nema
jednostavne terapije za nesreću (što je izgleda ipak osnova konverzivnih poremećaja).
Ovi bolesnici nam pokazuju kako mozak može da generiše skoro svaki symptom koji
postoji u medicine, kada postoji nezadovoljstvo. Rekao bih da je sreća lek za
ovakve poremećaje, ali sreća je kompleksno stanje, koje se reško postiže.
Коментари
Постави коментар