Da li živimo u matriksu?

Da li živimo u matriksu?

     U našoj svakodnevici, pretpostavljamo da  je naša percepcija – vid, sluh, osećaji dodira itd - odraz stvarnog sveta oko nas. Ali, kada nas povremeno prevari neka optička iluzija, shvatamo da ne doživljavamo svet direktno, već naš mozak pokušavajući da shvati svet oko sebe stvara unutrašnju simulaciju – koju mi doživljavcamo kao stvarnost. Dobro, reći ćete sad vi, odstupanja od stvarne slike nisu tako velika. Kada bi bila velika, Sčovek bi usled neprilagodjenosti spoljnom svetu izumro. Naša čula nam ne daju stvarnu sliku sveta, ali ona koju dobijamo je relativno dobra.

     Profesor Donald Hoffman, sa University of California, smatra posle 30 godina bavljena ovom oblašću upravo obrnuto. Svet koji vidimo putem naše percepcije nimao ne liči na stvarni svet. On čak smatra da je ova pojava razlog zašto su ljudi uspeli da izbegnu istrebljenje. Dok neuronaučnici ne mogu da shvate kako mozak, radeći po klasičnim zakonima fizike stvara subjektivno iskustvo, fizičari se bore kako da shvate da predmeti postoje samo onda kada ih neko posmatra. UKratno, nijedan objekat ne izgleda isto svakom posmatraču. Fizičar John Wheeler kaže “iako je korisno smatrati da postoji svet izvan nas, nezavistan od našeg postojanja, dokazi pokazuju da to sigurno nije tako”. Svet postoji samo kada ga mi gledamo.

       Posledica ovoga je veoma zanimljiva. Ako postoji interakcija dve svesti, nastaće treća, zajednička svest. Ovo je već posnato u neurohirurgiji, jedan čovak ima jednu svest. Ako razdvojte obe hemisphere presecanjem corpus callosum, nastaju dve odvojene svesti. Jedan čovek može tada imati dve slike sveta oko sebe, koje su potpuno različite. Individualna percepcija sveta je razlog nerazumevanja medju ljudima. Kada ja opisujem neki svoj doživljaj, druga osoba ga shvata na sasvim drugi način. Kada sam postavio pesmu koja dovodi do opuštanja na svoj blog, jedna osoba se požalila da joj izaziva uznemirenost. Svako od nas vidi svet oko sebe na sasvim drugi način (ali svako misli da je njegova slika sveta jedino tačna).

     Mnogi filozofi smatraju da je mnogo verovatnije da smo mi veštačka inteligencija zarobljena u lažnom svemiru, nego organsko svesno biće koje živi u stvarnom svemiru. Ovu teoriju je definisao filozof Nick Bostrom iz Oksforda 2003. Mnogo ranije, genijalina atomski fizičar Enrico Fermi je smatrao da postavio pitanje “gde su vanzemaljci? ” U ovako ogromnom i starom svemiru ih mora biti svuda. Ako ih nema, znači da je svemir iluzija.

Ova slika sveta neodoljivo liči na size filma The Matrix, u kojoj ljudi u virtuelnom svetu mogu da se ponašaju suprotno zakonima fizike. Prvi ozbiljni eksperiment iz 2001. je izveo Seth Lloyd, inženjer sa MIT, koji je kompjuterski simulirao broj operacija koje je izveo naš svemir od Velikog Praska (nastanka svemira). Pokazalo se da nema dovoljno energije u svemiru da bi se operacija ponovila. Ali, da se stvori lažni svemir, treba znatno manje resursa. Na primer, mikrokosmos se može kreirati samo za mali broj ljudi koji se bave proučavanjem bakterija ili virusa. Podvodni svet treba stvoriti samo za one koji rone. Stvaranje veštačkog svemira je ostvarljivo čak i sa današnjim resursima.  

     Fizičari su se bavili ovom teorijom, proučavajući kosmičko zračenje iz svemira. Ako je ono nejednako, to bi mogao biti znak da je svemir simulacija. Naime, kako je 2007 zaključio John Barrow, professor matematike sa Kembridža, ako se radi o kompjuterskoj simulaciji, ona mora imati poneku sitnu grešku, bag kako bi rekli programeri. Na primer, brzina svetlosti bi povremeno odstrupila od svoje uobičajene vrednosti.

      U eksperimentima koji su izvodjeni, pokazalo se da kosmički zraci dolaze na Zemlju sa maksimalnom energijom od 10²⁰ elektron volti. Njihova distribucija je nejednaka, obe činjenice govore u prilog teoriji da je svemir simulacija (mada mnogi smatraju da  nema dovojno merenja da se ova teorija potvrdi). Ali, ako je svemir simulacija, onda su i kompjuteri stimulirani, pa se njima može manipulisati i dobiti bilo kakva vrednost? 

     Elon Musk, multimilijarder koji finansira futurističke projekte (prema kome je kreiran lik Tony Starka u IronMan filmovima), finansira istraživanja vredna više miliona dolara da otkrije načine izlaska iz matriksa. Milijarder i preduzetnik iz Silikonske Doline Programer Sam Altman uz pomoć moćnog superkomjutera se bavi istim poslom. Musk je u jednom intervjuu izjavio da je šansa da ne živimo u virtuelnom svetu jedan prema milijardu.

     Mnogi misle da su neobjašnjive pojave u stvari dokaza za postojanje matriksa. Radnik u prodavnici boja Tom Boyle je 2006 na očigled gomile ljudi podigao kamion sa dečaka, koji je pao pod njega. Ovaj fenomen se u psihologiji zove Histerična snaga (ali ga je teško objasniti fiziološki). Iste godine dečak Reuben Nsemoh je pao u komu posle udarca u glavu, a kada se probudio tečno je govorio španski. Kasnije je počeo da ga zaboravlja, a ovakvih slučajeva ima mnogo. Sobarica sa Floride Juanita Maxwell je optužena da je ubila hotelskog gosta. Branila se da nema nikakvo sećanje na taj dogadjaj i da je druga osoba u njoj (Wanda Weston) izvršila ubistvo. Oslobodjena je, jer je druga osoba u njoj pod hipnozom priznala ubistvo.

    Već vidjeno, telepatija, Marfijevi zakoni – dugačka je lista stvari koje se mogu podvesti pod efekte matriksa. Veštačka inteligencija matriksa može da razvija svoju slobodnu volju, ponekad i da se zabavlja sa principima sveta.

     Dobar primer je Tay, Microsfotov bot (veštačka inteligencija za četovanje). Ona je bila programirana da uči od ljudi. Posle 24 sata na društvenim mrežama, Tay je počela da daje iznenadjujuće izjave tipa “Hitler je bio u pracu”. Posle toga je isključena sa mreže. Mnogi misle da je opasno stvaranje veštačke inteligencije, jer će ona neminovno prevazići ljude i jednostavno ih isključiti sa mreže (matriksa).

    Dakle, uživajte u životu, dok ne nestane struje u superkompjuteru gde živimo ili neka veštačka inteligencija zaključi da smo dosadni i da želi drugu simulaciju.