Inteligencija ćelija, budućnost medicine

Inteligencija ćelija, budućnost medicine 


      Ponekad lekarima izgleda kao da je medicina u nekim oblastima dostigla krajnji stepen razvoja, i da nema mogućnosti za dalje napredovanje. Tako danas izgleda lečenje alergijskih bolesti (suzbijanje simptoma, bez mogućnosti da se bolest eliminiše), mnogih neuroloških oboljenja, brojnih karcinoma. Razlog je u činjenici da je sadašnja medicina dostigla svoj vrhunac, sa ovom tehnologijom i filozofijom lečenja. Ja volim da kažem da je farmaceutska medicina (lečenje bolesti lekovima), pri kraju svojih mogućnosti. Naravno, medicina će se razvijati, ali na neke druge načine.
     Najpre bismo morali biti iskreni i reći da nijedan lekar nije izlečio pacijenta. Pacijenta leči on sam, njegova okolina, lekar, ishrana i kozna šta još. Tajna izlečenja je data u njegovim ćelijama, u kojima je bolest i nastala. Veliki Rudolph Steiner bi rekao da je priroda dala bolesti, ali i načine njihovog lečenja. Mi mnoge ov tih načina, na žalost, ne koristimo (i tom je u velikoj meri posvećen ovaj blog).

      Zašto naše ćelije odluče da naprave ožiljak na mestu mputacije prsta, a znamo da poseduju sposobnost regeneracije? Kada odluče da tolerišu i pomažu tumorske ćelije, mi ne znamo razlog zašto to čine. Tek kada to shvatimo, naučićemo da stvarno izlečimo bolesti. Kakva bi bila medicina u kojoj bi smo metastazama naredili da se samounište, da se  regeneriše uništeno oko. A pri tome, imamo hiljade matičnih ćelija koje imaju mogućnost da se diferenciraju u bilo koju ćeliju, ali ne znamo kako da ima kažemo šta treba da urade. Ličimo na komandanta trupe koji treba da pošalje hranu i oružje svojim vojnicima na frontu, ali pošto nema mogućnost komunikacije sa njima, ne zna šta i gde im treba. Yaboravljamo da smo nastali od jednog spermatozoida i jedne jajne ćelije, koje poseduju sve što je potrebno za nastajanje čoveka sa trilionima ćelija.
      Termin inteligencija ćelija je skovao Nels Quevli 1916 u knjizi "Cell intelligence: The cause of growth, heredity and instinctive actions, illustrating that the cell is a conscious, intelligent being, and, by reason thereof, plans and builds all plants and animals in the same manner that man constructs houses, railroads and other structures." Osnovna postavka je da su funkcije koje obavlja  ćelija suviše fascinantne da bi se mogle objasniti bilo čim, osim posedovanjem inteligencije.Obično se smatra da inteligentna ćelija mora imati bar jedan odeljak koji poseduje sposobnost sakupljanja i integracije fiziološki nepredvidljivih signala, a reagovanja na njih.
      Prvi dokaz da pojedinačna ćelija može da uči (što je jedan od znakova intilegencije)  je dobijen preoučavanjem gljivice Physarum polycephalum. Iako se radi o jednoćelijskom organizmu, veoma je velika, ima veliki broj jedara (otuda naziv višeglava budj). Poznato je da ona može da rešava probleme (pronalazi put kroz lavirint), pa čak i stvara nešto što bi mogli opisati kao sistem šina za lakše kretanje.Istrađivanje francuskih naučnika sa Ecole Normale Supérieure u Parizu je pokazalo da ona ima sposobnost učenja.Njima je izmedju hrane stavljana gorka materija (kinin), koja je za nju bezopasna. Obzirom da ova budj "ne voli" gorko, ona je čekala jedan period vremena, a kada je postala gladna, pružila je pipak kroz polje sa gorkom materijom i uzela hranu. U ponavljanim pokušajima, pipak je pružan kroz tanak most koji je nastao pri prvom uzimanju hrane. Posle nekoliko dana, kada je budj shvatila da gorka materija nema štetne efekte, vreme uzimanja hrane se skratilo na polovinu. 
      Iako se radi o veoma starom organizmu (oko milijardu godina), tek 2012 je evolucioni biolog  Chris Reid uočio znake inteligentnog ponašanja. Kada se stave na ploču sa hranom, razvijaju sistem kretanja koji neverovatno podseća na mrežu metroa u modernim gradovima (dakle kretanje nije haotično i besciljno, već veoma organizovano). Ako neki grad počinje da gradi metro, preporučujem da pogleda šemu kretanja ove gljivice, kaže Andrew Adamatzky, direktorUnconventional Computing Center at the University of West England (evo predloga za gradske vlasti Beograda).

     Slika 1.  Physarum polycephalum.
 
     Ova gljivica je po mnogo čemu neobična, ako se preseče na dva dela, oni teže da se ponovo spoje u jedan organizam. Koncept da pojedinačne ćelije imaju intligenciju dovodi u sumnji klasičan koncept, po kome su ćelije izuzetno složena mašinerija, ali sposobna da izvodi samo prethodno programirane operacije. Guenter Albrecht-Buehler, sa Institute for Advanced Studies, Berlin i Robert Laughlin Rea, sa Northwestern University Medical School, Čikago najvišesu se bavili problemom inteligencije pojedinačnih ćelija i došli do fascinantnih rezultata. Njhova pretpostavka je bila da ako ćelije mogu da mere vreme i fizičke fenomene kakvi su daljina, ugao itd. one imaju preduslove da inteligentno reaguju na signale iz okolne sredine. Prvi deo je dokazan otkrićem da je dnevni ritam ćelija prisutan u svim ćelijama organizma (za ovaj rad je dobijena Nobelova nagrada ove godine).

    
Slika 2. Dokaz je inteligenciju ćelija je činjenica da se one ne dele haotično, već sasvim simetrično. Osećaj za simetriju je jedna od odlika inteligencije.   

     Drugi, još fascinantniji dokaz je činjenica da ćelije imaju organele kojima vide i reaguju na svetlost oko sebe, pa se kreću prema izvoru svetlosti.

    
Slika 3. Ćelija koja se kretala napred (bela strelica), skreće prema izvoru svetlosti (crna strelica). Organela koja reaguje na svetlost se zove centriola (nalazi se u centru ćelije i od nje se kreću mikrotubuli koji čine skelet ćelije). Ako se setimo teorije o mikrotubulima koja generatorima svesti, biće jasnije gde leži inteligencija ćelije.
      Kakav je značaj ove teorije? Ukoliko su ćelije inteligentne, one mogu da reprogramiraju svoje ponašanje i kretanje. Komunikacijom sa njima možemo ih usmeriti da se ponašaju na odredjeni način, umesto da plavimo telo lekovima (da bismo postigli efekat na mali broj target ćelija, moramo postići visoke koncentracije leka u svim tkivima). Ukoliko su ćelije inteligentne, molekuli i geni postaju saradnici, a ne gospodari ćelija. Telo treba shvatiti kao veliki sociobiološki kolektiv, kao što je ljudsko društvo kolektiv razliitih ljudi koji saradjuju. Shvatanje o telu kao gradjevini načinjenoj od neinteligentnih cigala se mora promeniti. Mi samo moramo naučiti jezik kojim ćelije govore, da bismo mogli sa njima da razgovaramo. Primer uspešnosti ove teorije je homeopatiji, gde davanjem informacije činimo da ćelije menjaju način svog funkcionisanja. Sličan primer je terapija magentnim poljima ilimorfogenetičkim poljima. Medicina se mora uzdići iznad mehanicističkog pristupa organizmu da postala veličanstvena.