Gde je smeštena svest, a gde duša?

Gde je smeštena svest, a gde duša?

“Smatram da je svest osnova. Mislim da je materija derivate svesti. Ne možemo proniknuti u svest. Sve o čemu govorimo, sve što smatram  o materijalnim, prepostavlčja postojanje svesti. Max Planck, tvorac kvantne fizike, dobitnik Nobelove nagrade 1918

      Ovu misao je ponovo formulisao Eugene Wigner, dobitkik Nobelove nagrade za fiziku 1963, koji je rekao “nije moguće formulisati zakone kvatne fizike na konzistentan način bez pojma svesti”. Svest je način na koji percipiramo naš svet, način kako ramišljamo, naše namere, osećanja i mnogo šta još. Jedno od najvećih nerešenih enigma je rasprava o tome da li svest proizvod našeg mozga ili je mozak samo prijemnik univerzalne, kosmičke svesti (Tesla je bio zagovornik ove druge teorije). Ako je ova druga teorija tačna,  za svest nije neophodno naše fizičko postojanje.  Prva teorija je formulisana pre stotinu godina od strane Britanskog biologa TH Huxleya, koji je smatrao da je svest posledica hemijskih procesa u mozgu, dakle product metaboličke aktivnosti mozga. Australijski neurofiziolog I Nobelovac Ser John Eccles  smatra medjutim, da je svest odvojena od mozga. On je proučavajući eksperimente zapazio da pre neko što kora velikog mozga pošalje naredbu za neki pokret, dolazi dop aktivacije preko 50 miliona neurona u tzv. supplementary motor area kore velikog mozga (SMA).

Ona na osnovu toga zaključuje da svest (u ovom slučaju namera da se učini neki pokret) postoji van mozga, pre nego što dodje do sleda neuroloških reakcija. Dakle, svest kontroliše mozak, a ne obrnuto. Ovo je u skladu sa teorijom Karla Poppera da mozak i svest postoje odvojeno. Mozak postoji i funkcioniše kao deo organizma, dok je svest nematerijalni symptom entiteta ili duše koja motiviše telo. Oni funkcionišu kao vozač (svest) i  vozač (mozak).

     Naime, veći deo moderne nauke funkcioniše pod pretpostavkom da je materija realnost (naučni materijalizam”). Krajem XIX veka, fizičari su istražujući odnos izmedju energije i strukture materije došli da zaključka da je Njutnov materijalni svemir iluzija. Svemir je sačinjen od energije. Ali saznanja kvantne fizike, koja su fascinantno proširila naše vidike, nisu potpuno uspela da objasne svet oko nas. Folger piše 2011. godine: “Uprkos neprevazidjenom uspehu kvantne fizike, sama sugestija da ona može doslovno opisati prirodu je dočekana sa cinizmom, nerazumevanjem, pa čak i besom”.  

      Danas nema naučnih dokaza da mozak stvara svest, ali nema ni potpunih dokaza da je prost prijemnik. Uprkos brojnim radovima, veliki broj modernih naučnika odbija koncepte kvatne fizike, jer se ne uklapaju u njihov model materijalnog sveta. Već sam pisao o psi fenomenima, a komunikacija sa umrlim osobama je dokaz postojanja svesti koja je odvojena od mozga. Fenomen vraćanja iz kliničke smrti (o tome sam pisao u više postova), takodje je dokaz ove teorije (u većine ovih osoba, mozak nije u trenutku kada su bili svesni dogadjanja oko sebe imao nikakvu električnu aktivnost).

Istraživači sa George Washington University tvrde da su otkrili prekidač za uključivanje ili isključivanje svesti. Kada se ovaj deo mozga nazvan claustrum, stimuliše strujom, dolazi do potpunog iskljuečlnja svesti. Kada se struja isključi,  svest se vraća. Glavni sitraživač, Mohamad Koubeissi je do ovog otkrića došao tokom eksperimenata sa ženom koja je bolovala od epilepsije. Oni su u pokušajima lečenja, stimulisali njen mozak električnom strijom. Kubeisi kaže “Ovaj eksperiment pokazuje da ovaj deo regiona liči na prekidač u kolima. Iako kola imaju mnogo delova, ako isključite prekidač za pokretanje motora, ona neće funkcionisati. Svest je komplikovana interakcija, ali smo mi izgelda pronašli prekidač”.

      Slika 1. Položaj claustruma, prekidača za svest u mozgu.

     Ono što je posebno neobično je činjenica da je pacijent, iako nesvestan, bio potpuno budan.Ovo nas uvodi u diskusiju o tome šta se dogadja tokom anestezije ili kome. Takodje, da li druge životinje, osim sisara koji imaju claustrum, poseduju svest. Posebno, kada fetus razvija klaustrum i time postaje svestan (kada je abortus ubistvo svesne osobe).

     Problem sa ovim istraživanjem je u činjenici da se radi o samo jednoj osobi. Iskustva iz anestezioloegije govore da u 0,13% osoba koje se podvdgnu anesteziji, ne dolazi do gubitka svesti. Oni ostaju svesni svega što se dogadja tokom operacije, što je izuzetno traumtično (uz to su paralizovani miorelaksansima, pa ne mogu da reaguju). Michael Alkire, professor anestezije sa University of California u Irvine opisuje novu studiju uradjenu u centrima u Sao Paulu i Medisonu, u Visokonsinu. Oni su sitimulisali mozak pacijenata u svesnom i nesvesnom stanju, anesteziji, komi. Mozak je stimulisan magentnim poljima, a prećana je njegova električna aktivnost (EEG). Svestan mozak je reagovao tako što je impuls prošao kroz sve delove mozga, dok je u nesvesnih pacijenata postojala stimulacija odredjenih regiona, ali impulse se nisu širili dalje. Dakle, odsustvo svesti je prekid komunikacije izmedju različitih delova mozga. Isti fenomen se vidja kada se senzorno stimuliše mozak pacijenata u komi, optička kora reaguje, ali nema aktivacije drugih delova mozga. Stanje svesti nije izgleda važno ni za osećaj bola, koji se u eksperimentalnih životinja može isključiti anesteticima, bez uticaja na stanje svesti. Moj prvi (i najčitaniji do sada) post o tome šta je duša je opisao teoriju Penrosa i Hameroffa, pa ne bih ponavljao priču o miktrotubulima.

Sledeći problem leži u činjenici da, iako majmuni i delfini imaju potpuno drugačiju strukturu mozga, poseduju jasno dokazanu svest. Evolucioni biolog Robert Duncun smatra da je ovo dokaz da svest nastaje kompleksnom interakcijom velikog broja regiona mozga, i nije vezano specifično za neke delove prefrontalne kore velikog mozga (kako je dugo smatrano).

     Ali da li su svest i duša identični pojmovi? Zapadni autori izbegavaju termin duše,

jer nisu sigurni kako da ga definišu (zlobnici bi rekli da i ne znaju šta je to). Očigledno je da različite lične sklonosti ljudi, koje formiraju deo karaktera, emotivnost ili moralnost, teško da mogu da se svedu na jednostavan termin svesti. Već sam pisao o nervnom sistemu srca i srcu kao “malom mozgu”. Opisano je kako su pacijenti kojima je transplantirano srce dobijali sećanja, ali i emotivne i moralne karakteristike opsobe od koje su dobili organ. Srce se sinhronizuje sa mozgom, posebno sa amigdalom, koji su važni za obradu emotivnih iskustava. Srce emituje snažno magnentno polje, kojim reguliše funkcionisanje čitavog organizma (magnentno polje srca je 500 puta jače od onog koje emituje mozak). Mnogi misle da srce podsvesno reguliše naše ponašanje, a da je interakcija njegovog magnentog polja sa poljem druge osobe osnova privlačnosti ili odbojnosti izmedju osoba. Pokazano je da se mogu sinhronizovati moždani talasi jedne osobe sa srčanom radnjom druge osobe. Aktivnost srca jedne osobe menja električnu aktivnost mozga druge. Osobe koje imaju visok nivo sinhronizacije rada srca i mozga, mogu da menjaju strukturu svoje DNK. Zaključak svih ovih studija je vrlo jasan, centar duše je u srcu.

    Ali, odakle dolazi duša na rodjenju, a gde odlazi posle smrti? U postu o tome šta je smrt, imate snimak kamerom ruskih naučnika trenutka smrti, kada duša napušta telo. Doktor Duncan MacDugal je 1907 merio šest umirućih bolesnika i došao do zaključka da duša teži oko 21 gram.  Osporavanje njegovih merenja traju sto godina, a da niko nikada nije ponovio ovaj najjednostavniji eksperiment na svetu ? Još je intrigantnije pitanje odakle dolazi duša novorodjenog deteta, kada se prvi put javlja? Da li deca sa anenecefalijom (rodjena bez velikog mozga) imaju dušu? Trevor Judge Waltrip je ropdjen na katolički Božić 2001, bez čitavog mozga. Živeo je 12 godina. Njegova majka je opisivala kako postaje uzbudjen kada ga ostave samog. Osobe koje veruju u seobu duša (tzv. stare duše) smatraju da znaju odakle dolazi duša deteta (pročitajte post o reinkarnaciji).

     Pošto nauka nema nikakve suvisle ideje o tome, citiraćemo budiste (oni su se pominjali više puta u ovom blogu, jer budizam smatram najvišim oblikom intelektualne i emotivne aktivnosti). U XII i XIII delu Chandogya Upanishad, duša se uporedjuje sa solju u void. Ne vidimo je, ali je možemo osetiti ako je pijemo. Tako i u materijalnom telu postoji duša, ali je mi možemo videti samo kroz svest. Bhagavad-gita (13.34) objašnjava: "…kao što Sunce obasjava svemir, tako živi entitet u telu obasjava čitavo telo svešću”. Mundaka Upanishad (3.1.9) kaže: "Duša je veličine atoma, može se otkriti samo vrhovnom inteligencijom. Ona plovi u pet vrsta vazduha (prana, apana, vyana, samana, and udana), smeštena je u srcu i obuhvata živu materiju. Kada se duša očisti od zagadjenja izazvanih sa pet vrsta vazduha, duhovni utiacj postaje vidljiv”. Dakle, duša je motivacioni factor tela. Kada ona ode, telo se raspada. Brihadaranyaka Upanishad (2.4.3-5) govori da su osobe koje su nam drage, u stvari srodne duše (prepoznavanje duša).  Tako da naše telo nije naš stvarni identitet, već duša u njemu. Tesla je opisvao svoju ljubav prema golubici koja je dolazila na prozor svakog jutra. Voleo samo njenu dušu i smatrao da i ona njega voli. Kada je slomila nogu, našao je 2000 dolara(tada ogrom,an novac) za njeno lečenje. 

     Slika 2. Nikola Tesla sa svojom ljubljenom golubicom. Poznato je da je Tesla bio budista i verovao u seobu duša.

     Dakle, nemam dobar kraj za ovaj post. Pokušajte da nadjete svoju dušu u sebi, kao i srodne duše u okolini (parapsihologija uči da morate maksimalno izbegavati osobe u čijem društvu se osećate naprijatno). Kako kaže Miljenko Žuborski “dok se duša sa dušom pipa”.