Evolucija infektivnih bolesti – karcinom kao parazit

Evolucija infektivnih bolesti – karcinom kao parazit

      Karcinom je fizički i emotivno užasna bolest. Iako je izazivaju naše pobunjene ćelije, oboleli često govore da se osećaju kao da su napadnuti od strane neke nepoznate sile. Rad objavljen 2011. sa University of California sugeriše da da je možda upravo ovo slučaj. On primenjuje evoluicioni princip na bolesti. Naše telo je harmoničan sklop ćelija, koje služe po teoriji evolucije da omoguće spermatozoidima i jajnoj ćeliji da nastave vrstu. Karcinom predstavlja pobunu, u kojoj neke ćelije odlučuju da krenu sopstvenim putem, na uštrb tela. Jedan deo ćelija ovo čini promenama u sastavu DNK, mutacijama. Potrebno je desetak mutacija, pa i više da se javi maligna promena. Druga teorija ukazuje na viruse, zna se da je oko petine karcinoma uzrokovano infektivnim uzročnicima. U  našem telu se nalazi oko 10 bakterija na svaku ćeliju organizma, ali preko 100 virusa (dakle na 10 triliopna ljudskih ćelija, imamo 1000 triliona virusa u našem organizmu). Dobro je poznat potencijal helikobaktera u želucu da dovede do carcinoma, kao i brojnih virusa (npr. hepatitis B ili C u nastanku karcinoma jetre).
     Jedna nova teorija govori o tumorima kao ponbuni pojedinih ćelija protiv starenja. Naime, starost je jedan od osnovnih rizik faktora za maligne tumore, dve trećine se javlja posle 65 godine života. Naime, tumorske ćelije ne stare, a najstarija vrsta tumora u pasa je pokazana da  prenosi svoj DNK već 100 000 godina.
     U svim ovim slučajevima, DNK ćelija karcinoma je različita od normalnih ćelija. Stoga se tumori mogu posmatrati i kao nova biološka vrsta.  Primer za ovo je tumor koji je oktriven 1996 u Tasmanijskog djavola (naziva se Devil Facial Tumour Disease).  Ovi tumori imaju sasvim različitu genetiku, imaju 13 hromozoma umesto 14 koliko imaju zdrave jedinke. Takodje, zarazni su i prenose ugrizom. Slični tumori su nadjeni kod pasa ili hrčaka.      Ponašanje tumora je takodje izuzetno inteligentno, oni imaju izuzetno razvijenu komunikaciju sa svim ćelijama organizma, ali i  bakterijama, usmeravajući ih da pomažu rast tumora. Takodje, ćelije tumora se ne dele na dve ćelije, već na četiri, pa i pet istovremeno. Istovremeno, tumorske ćelije imaju izuzetno brz i efikasan metod za popravljanje oštećenja DNK, znatno efikasnije nego ćelije organizma.


     Slika 1. Tumori ne dolaze spolja. Oni čine promenu normalnih ćelija u tumorske ćelije, proces koji je tako komplikovan da ga tek pomalo shvatamo. Normalna sluzokoža postepeno menja osobine, sve dok ne nastane kracinom (u ovom slučaju debelog creva).

     Tumorske ćelija pokazuju izuzetnu komunikaciju sa ćelijama organizma, čineći ih svojim pomagačima u razvoju tumora. Pokazano je potporne ćelije mozga, glija, izuzetno pomaže razvoj malignih ćelija. Naši leukociti, koji nas brane od infekcije, kada dodju na mesto tumora, umesto da ga ubiju pomažu nastajanje metastaza. Sposobnost davanja udaljenih tumora (metastaza) je jedna od glavnih osobina malignih tumora, a najveži broj smrtnih slučajeva tumora (preko 90%) je upravo znog postojanja metastaza. Mehanizam nastanka metastaza je izuzetno komplikovan, čini da se stacionarna, diferencirana ćelija pretvara u putujuću, mezenhimsku ćeliju. Signal za nastajanje metastaza potiče iz ćelija lokalnog tumora, pa je opis carcinoma kao “žive rane, koja ne zarasta” sasvim tačan.
      Poslednjih godina smo saznali o intenzivnoj komunikaciji tumorskih ćelija, sa ćelijama organizma, koja čini da se karcinom mora smatrati vrlo inteligentnom tvorevinom. Jedan od poznatih autora govori o malignim ćelijama kao o “vladarskim ćelijama”, jer vrlo inteligentno potčinjavaju ćelije organizma svojim ciljevima.
      Da li je porast broja malignih tumora evolucioni pokušaj da se naše ćelije prilagode užasima kojima ih izlažemo? Da li je to pokušaj stvaranja novog oblika postojanja? Naš organizam je tokom relativn  o kratke evolucije (oko 2 miliona godina) uspeo da se prilagodi većini infektivnih bolesti. Ali, on je potpuno nepripremljen za različite vrste zračenja, toksina iz sredine, neadekvatnu ishranu ili hronični stress. Današnji način života je suštinski protiv samog života. Život proveden u stalnom stresu za egzistenciju, sa neadekvatnom ishranom, brojnim elektromagnentnim talasima koji su produkt moderne tehnologije, hemijskim agensima do skora nepoznatim …
      Pomenuću samo ishranu. Poslednjih godina je postalo jasno da je rast tumora izuzetno zavistan od metabolizma, posebno šećera (glukoze).  U poredjenju sa normalnim ćelijama, ćelije tumora zavise izuzetno mnogo of glukoze. Glukoza se koristi bez učešća mitohondrija, što za posledicu ima stvaranje mlečne kiseline (ovo je poznato i kao Warburgov efekat). Da bi iskoristili glukozu, tumorske ćelije primoravaju okolne ćelije vezivnog tkiva da im ustupaju mitohondrije (energetske baterije organizma) u procesu koji je  poznat kao transfer mitohondrija. Ove ćelijske organele se iz normalnih ćelija prenose preko mikrotubula u maligne ćelije. U normalnih ćelija, intenizvno razlaganje glukoze stvara slobodne radikale kiseonika, što dovodi do procesa nazvanog anoikis (programiranog uništavanja potpornih ćelija tkiva). Ćelije tumora imaju sposobnost da spreče ovaj process, a ovo im omogućava stvaranje metastaza. Dakle ishrana bogata grickalicama ili šećerima (posebno fruktozom) direktno vodi ka nastajanju tumora.
     Sva istraživanja pokazuju da je ovo vek malignih i zapaljenskih bolesti. Čovek uništava planetu, ali i samog sebe. Mnogi autoriteti misle da se krećemo putem bez povratka. Nećemo pobediti rak dok ne promenim o način na koji funkcioniše naše društvo, a ovo ne može doći bez promene mišljenja. Muka mi je od ekonomista koji govore o održivom rastu, dakle neprekidnom, beskonačnom rastu proizvodnje i potrošnje. Priroda nas opominje, vratimo se svojoj suštini. Rak se samo symptom šire bolesti koja vlada ovom planetom.