Da li se radjamo dobri ili loši?

Da li se radjamo dobri ili loši?

     Pitanje koje je oduvek interesovalo filozofe je da li su ljudi u svojoj osnovi dobri ili loši? Jedan od načina das to saznamo je posmatranje ponašanje beba, koje nisu izložene uticajima kulture ili društva, pa ispoljavaju urodjene instinkte. Obzirom na odsustvo govora, njihov um je nalik praznom listu papira. One nemaju prijatelje niti interese. Ingeniozni eksperimenti iz 2007. sprovedeni na Yale Univerzitetu, u Infant Cognition Center, sa glavnim sitraživačem Paul Bloomom dali su odgovor koji niko nije očekivao. Ljudi se naime, radjaju dobri. On je bebama pokazivao lutkarsku predstavu sa dve lutke, kojima je dodavana lopta. Jedna lutka je uvek vraćala loptu, dok je druga odbijala da je vrati, a često je pokušavala i da je ukrade od prve. Na kraju predstave, obe lutke su stavljane pred bebe, od njih je traženo da kazne jednu. Uvek je predmet kazne bila nevaljala lutka. Bebe od tri meseca uvek  pružaju ruke  prema lutki koja pomaže drugoj lutki, a nikada prema onoj koja je ometa ili gura. U svojoj knizi Just Babies: The Origins of Good and Evil, on komentariše da bebe privlače dobrice, a odbijaju zloće. Ova studije je inicirala brojna neurofiziološka ispitivanja, koja su uvek davale iste rezultate – ljudi sa moralnom dilemom teže da se ponašaju velikodušno ili kooperativno.
Iako će cinici reći da zaključivanje o nečemu iz ponašanja beba nema nikakvog smisla, sva istraživanja pokazuju da ona dolaze izuzetno dobro pripremljena na ovaj svet. Melvin Konner, antropolog sa Emory University, autor knjige The Evolution of Childhood, kaže “vasa beba zna mnogo više nego što pretpostavljate”.  Sa pet mesei zna da broji, poznaje osnovne zakone fizike, a sa osam meseci pokazuje manipulativno ponašanje. Deca su rodjeni altruisti, pokazuju najnovije studije. Mala deca pomažu jedna drugoj spontano, bez stimulacije od strane roditelja. Alison Gopnik, razvoijni psiholog sa University of California u Berkeley ukazuje da su altruizam, simpatija za druge ljude, razumevanje ciljeva drugij prisutni već sa dve godine – a to kameni temeljci iz kojih se izgradjuje moral.
     Slično ponašanje se sreće u životinjskom casrtsvu, bonobo majmuni pomažu drugima spontano, čak i kada oni ne traže njihovu pomoć. Nije takodje bila potrebna nikakva nagrada da bi se altruistično ponašanje ponavljalo.

     Ideja da je altruizam i dobrota urodjena nije nova. U 1975oj, biology sa Harvard E. O. Wilson je objavio knjigu  Sociobiology, koju mnogo smatraju najznačajnijom teorijom evolucije od Darvina. Darvinova teorija prirodne selekcije govori o preživljavanju najsposobnijih, što liči na makijavelizam (bez obzira na moral, oni koji su najjači će opastati). Wilson misli drugačije, da su odredjeni obrasci socijalnog ponašanja,, npr. altruizam, genetski programirani i pomažu u očuvanju vrste. Dok je za Darvina svaki čovek borac za sebe, kod Wilsona važi princip “svi za jednog, jedan za sve”.  Po njemu, altruistični pojedinci preovladavaju, jer zahvaljajući saradnji, njihovi potomci češćče preživljavaju. U 2010, E.O. Wilson je odustao od ove teorije, jer je matematički dokazano da je altruizam dobar za preživljavanje zajednice, a ne pojedinaca ili njihovih gena. On kaže da koperativne grupe dominiraju nad nekooperativnim. Samožrtvovanje nije usmereno ka očuvanju porodice, već socijalne grupe. Kada se ljudi takmiče izmedju sebe, oni su sebični, ali kada se ponašaju kao članovi grupe, altruistično ponašanje počinje da dominira. Wilson misli da je ravnoteža izmedju pojedinačnih interesa i interesa zajednice razlog brojnih konflikata, ratova, savezništava.

Novembra 2012, Wilsonova teorija je dobila eksperimentalnu potvrdu u studiji Michael Tomasello sa Max Planck Institute for Evolutionary Anthropology.  Ona je pokazala da su ljudi razviji kooperativnost, jer je to bilo u interesu preživljavanja. Lakše se nalazi hrana au grupi, hvataju životinje ili obradjuju polja. Dakle, altruizam nije razlog saradnje, već moramo saradjivati da bi preživeli. Ovo je zahtevalo razvoj komunikacije, kao i stvaranje zajedničkog cilja. Tako je nastao jezik, a samim  tim i reči koje označavaju nepostojeće . Što su društva postajala kompleksnija, to su članovi postajali zavisniji jedni o drugih. Tako je nastao osećaj pripadnosti grupi, iz čega su nastali narodi ili etničnke grupe, religije, pokreti itd. Istraživanje iz 2012, objavljeno u Nature Neuroscience pokazalo je da poseban region u mozgu majmuna reaguje stvaranjem osećaja zadovoljstva, kada se stvari daruju. Ova studija je otvorila proctor za istraživanja u novoj oblasti, koju su neuronaučnici nazvali socijalni mozak. Platt sa kolegama je otkrio da se centar za altruizam nalazi u prednjem cingulatnom režnju. Zanimljivo je da su poremećaji u ovom delu mozga često udruženi sa psihičkim oboljenjima, ali i ljudi sa autističnim spektrom. Iste godine, grupa sa Mount Sinai School of Medicine u Nju Jorku je objavila u časopisu Brain da je produčje mozga poznato kao prednji insularni koerteks centar empatije. Empatija je vezana za specifičan region mozga.

     Slika 1. Prednji cingularni režanj je deo kore velikog mozga zadužen za pomaganje drugim ljudima, centar našeg urodjenog altruizma. 

 

     Dakle, ljudi su rodjeni da saradjuju, imaju potrebu da budu dobri. Ono što ih čini lošim su društvene okolnosti. Nauka je potvrdila da su naši geni, naši mozgovi evoluirali u poravcu saradnje i činjenja dobra, moramo izaći iz zamki modernih kapitaličkih društava koje nas uče da smi svi jedni drugima vukovi. Moramo prestati da se krijem iza ekrana mobilnih telefona, da se družimo i saradjujemo. U mojoj omiljenoj knjizi Yuvala Haririja (Brief history of mankind), preovladjuje mišljenje da ljudi neće uspeti da se pomire, da je propast ljudskog roda izvesna. Ja mislim da dobro u ljudima ne može da bude pobedjeno, da će ljudska suština uvek naći put.