Reinkarnacija sa stanovišta biologije

Reinkarnacija sa stanovišta biologije

Naučno  orijentisani čitaoci bloga će sada odmahnuti rukom i reći (kao jedan moj kolega skoro) "sada je malo preterao". Ja bih voleo da svoje mišljenje formirate pošto pročitate tekst, a ne pre toga.

Koncepto reinkarnacije - ideje da se duša ponovo radja u novom telu- stara je hiljadama godina. Ona je deo Hinduističke tradicije, a čak i mnogo nereligiozni ljudi misle da fenomen postoji. Poznate su istinite priče koje potvrdjuju vu mogućnost.  Deda Gus Taylora je umor godinu dana pre nego što se dečka rodio. Medjutim, sa četiri godine, dečak je prepoznao fotografiju dede na porodičnom snimku (iako ga nikada nije video). Potom je dečak počeo da tvrdi da je on u stvari deda. Ovo ne bi bilo čudno da nije detaljno opisao ubistvo svoje sestre, koje se desilo nekoliko godina pre njegovog rodjenja. Osmogodišnji James Leininger iz Luizijane je počeo da govori o avionima sa 2 godina starosri. Njegovo znanje je bilo takov, da je zbunjivalo roditelje. Potom su se javile noćne more, u kojima je sanjao da pada u zapaljenom avionu. Potom se javilo i ime, poručnik James McCready Huston, pilot iz III Svetskog rata koji je pogionuo u ratu sa Japancima 50 godina ranije. Dečak je detaljno opisao avion na kome je leteo, kao i manji brod koji se nalazio u blizini. Istraživanja koja je sproveo priholog Jim Tucker su u potpunosti potvrdila priču dečaka.
Trogodišnji dečak iz Sirije je stalno tvrdio da je bio ubijen u prethodnom životu. On je pripadao plemenu Druza koji veruju u prošle živote, a smatraju da se mladeži javljaju na mestima na kojima su se u ranijim životima nalazile povrede. Dečak je stalno tvrdio da je ubijen udarcem sekirom. A jednoga dana je prepoznao ubicu, čoveka iz komšiluka. On je potom pokazao mesto na kome se nalazilo telo dečaka ubijenog sekirom.

Sve ove priče su zainteresovale psihijatra dr Jana Stevensona, koji je već imao iskustvo iz Šri Lanke sa dečakom koji je tvrdio da se seća svojih pethodnih života. On je utvrdio potpunu istinist njegove priče i objavio članak o fenomenum u Journal of the American Society for Psychical Research. Osnovao je 1982. Society for Scientific Exploration,  a izučavao je ovaj fenomen do svje smrti 2007. Dokumentovao je preko 200 dece sa sećanjima i mladežima na telu, koji su dokazivali da su živeli ranije. Objavio je 1997. knjigu "Where Reincarnation and Biology Intersect."
Zapazio je neke obrasce koji su se ponavljali u svim slučajevima.
U oko 35% slučajeva, posebno u dece umrle nasilnim putem, razvijale su se fobije. Npr. ako su se davila u prethodnim životima, imala su fobije od vode. Ako su poginuli u saobraćajnoj nesreći, imali su fobiju od aviona.

Druga promene ponašanja kod njih je bilo nastajanje filija, želja da se oblače različito od ljudi iz njihove sredine ili da jedu namirnice koje su u toj sredini jako neuobičajene. Deca koja su u ranijim životinjama imala sklonost ka alkoholu ili duvanu, pokazivala su  želju za ovim proizvodima već kao odojčad. Mnoga od ove dece su imala sposobnosti ili talente, koje su imale osobe iz prethodnih života. Često su deca rodjena u drugom polu od prethodne osobe, imala problema sa seksualnom orijentacijom. Neki su postajali kasnije homoseksualci. Devojčice koje su prethodno bile dečaci, volele su da se druže sa dečacima i da se oblače u mušku odeću. Posebno je zanimljiva pojava mladeža na telu ove dece (zanimljivo da ih naš narod zove beleg, što odgovara pojmu birthmarks u engleskom ili mutermal na nemačkom). Beleg znači oznaku, mnogo više nego prost mladež. U mnogim religijama su mladeži poštovani kao obeležja više sile. Skoro trećina dece koja su se sećala prethodnih života je imalo mladeže na mestu gde su imali povrede u prethodnom telu. Ovi mladeži su bili dosta različiti od klasičnih, neki su bili bez pigmentacije, a drugi izrazito tamni. U 43 od 49 slučajeva u kojima je osoba u prethodnom životu obdukovana, nadjeno je postojanja rane na mestu gde se u kasnijem životu nalazio mladež.
Slika 1. Primer iz rada dr Stevensona. Hipopigmentisana makula na grudnom košu mladog Indijanca koji se sećao da je u prethodnom životu ubijen iz puške. Desno je crtež lekara sa autopsije Maha Rana (kako se zvao taj čovek), gde su prikazane rane nanesene puškom  (ilustracija preneta iz originalnog Stevensonovog rada). Deca koja se sećaju prethodnih života govore o svojim iskustvima vrlo rano, čim progove (a zanimljivo da prestaju da pričaju o tome oko 5 do 7 godina). Neka imaju nejasna sećanja, dok se druga sećaju brojnih detalja. Jedno alternativo objašnjenje je da majka, imajući znanja o dogadjajima iz života oobe koju će dete kasnije prihvatati kao prethodnu reinkarnaciju, utiskuje mentalno tokom trudnoće, ožiljak ili mladež na mesto povrede dotične osobe. Iako o ovom skoro da nema podataka u literuraturi, Stevenson je pronašao u 80 od 113 slučajeva koje je izučavao da je postojala korelacija izmedju mesta promene i sećanja majke na neku traumu. Moja baba i majka su stalno govorile da će trudnici koja se uplai ostati beleg na detetu, na mestu na koje se uhvati rukom.  U velikom broju slučajeva, majka nije znala osobu iz prethodnog života eteta, tako da ovo objašnjenje može samo delimično da pojasni neobičan fenomen.   Profesor za Univerziteta u Virdžiniji Jim Tucker i Jurgen Keil, emeritus profesor psihologije sa Univerziteta u Tasmaniji su opisali u časopisu The Journal of Scientific Exploration porodice u kojima su se deca radjala sa mladežima na istim mestima kao njihovi umrli rodjaci. U knjizi Your Past Lives And The Healing Process, psihijatar Adrian Finkelstein opisuje dečaka koji je gvorio jezikom, koji niko nije razumeo, a koji je kasnije identifikovan kao dijalekt koji se govori na Tibetu. Na osnovu podataka koje je dao dečak, manastir na Tibetu, za koji je tvrdio da je pohadjao, identifikovan u Kunlun planinama.