Imaju li biljke svest

Imaju li biljke svest

Biološki život na Zemlji je veoma jednostavna reakcija. Biljke iz fotona stvaraju elektrone I energiju, a ljudi I životinje (mada nema bitne razlike izmedju njih u fiziološkom pogledu) koriste te elektrone (energiju) za svoje životne funkcije. Ljudi su okruženi biljkama čitavog života, ne primećujuči ih, a bez njih ne bi bilo života na Zemlji. Biljke milionima godina pretvaraju fotone u elektrone, što čovek do danas nije uspeo.

Sve do skoro, mislilo se da su biološki sistemi suviše kompleksni da bi se na njih mogli primeniti principi kvantne fizike. Medjutim, 2007. Grupa naučnika u SAD je otkrila način na koji biljke uz pomoć kventne mehanike veoma efikasno obavljaju fotosintezu.  Fotosinteza je fascinantan mehanizam, koji tek poslednjih godina počinjemo da shvatamo.

Fotosinteza ima dve faze – svetlu i tamnu.

Najpre, biljke apsorbuju svetlosnu enrgiju sa Sunca. Ove deluje jednostavno, ali je process neverovatno kompleksan. U džunglama Malezije postoji biljka koja se zove paunova begonija (Begonia Pavonina), čiji su listovi potpuno plavi. Razlog za ovu boju (ponovo plava boja ?) je prisustvo kristala u hloroplastu biljke (hloroplast je mesto gde se obavlja fotosinteza). Ovi kristali imaju sposobnost da uspore fotone (ovo je još uvek enigma za nauku) I omogući bolju apsorpciju svetla u zelenom I crvenom delu spektra. Dakle list begonije poseduje sposobnost uspori svetlost, a da je potom efikasno pretvodu u elektrone. Ljudska nauka nije do sada uspela da reži efikasno ni jedan od ova dva problema. 


 

Slika 1. List paunove begonije poseduje kristalne strukture (b), koje sadrže lamelarne tilakoidne strukture (c), koje omogućava efikasniju apsorpciju svetlosti Sunca, usporavanjem brzine fotona (d).


U drugom delu procesa fotosinteze, energija fotona se transportuje sa jednog na drugi molekul, da bi se na kraju pretvorila u hemijsku materiju (šećere). A mi biljke smatramo bižim oblikom egzistencije. Kako kaže professor Yaser Omar sa Univerzitetea u Portugaliji, eksperta za fotosintezu, “ovaj roces je šokantan čak I za eksperte”.

Druga faza fotosinteze se zove Kalvinov ciklus, u kome hlorofil lista pretvara ugljen dioksid  u šećer (gliceraldehid-3 fosfat ili G3P).  Nastaje šest molekula G3P, od kojih se jedan retvara u glukozu, a ostalih pet se vraćaju u ciklus.  

Slika 2. Fotosintezom nastaje iz vode i ugljen dioskida, uz energiju fotona, kiseonik i hranljive materija (šećeri). bez biljaka, ne bi bilo života na Zemlji

 

Dakle bez biljaka nema života na Zemlji, one nam daju kiseonik, uklanjanju ugljen diokisd I proizvode hranu. Pa ipa, mi ih smatramo nižim oblikom života. Ovo proističe iz potpunog nepoznavanja (a ja bih rekao I nadmenosti ljudi) prirode.

Istraživanja naučnika iz Nemačke su pokazala da biljke osećaju bol. Superosetljivi miktofoni su mogli da registruju oslobadjanje gasa iz biljaka, koje su bile sečene. “Što je stress jači, to je signal jači”, kaže dr Dr Frank Kuhnemann koji je vodio eksperiment. Ne samo da biljke oseaju bol,  ne samo da se taj bol može otkloniti ljudskim anesteticima (setitet se mikrotubula Hameroffa), već svaraju I sopstvene anestetičke supstance.
Ali, reći će mnogi, sama percepcija bola ne znači da su biljke inteligentne. Nova istraživanja pokazuju da se biuljke sećaju, uče i razmišljaju na način sličan ljudima. Da li je to neobično za bića koja pretvaraju svetlost u energiju ? Ja bih rekao da činjenica da se ne ponašaju na način koji mi razumemo, čini da ih smatramo neinteligentnim.

Michael Pollan, autor knjige  “Botanika želje”, kaže da je dugo čak I pomen da bi biljke mogle imati inteligenciju bila smtrana suludom. Nova istraživanja u nauci koja se zove biljna neurobiologija (iako biljke naravno nemaju neurone) su veoma uzbudljiva.Biljke imaju sposobnost prikupljanja senzornih podataka, njihove integracije I potom reakcije na odgovorajući način.

Ono  što je zanimljivo je, da to čine bez structure ekvivalentne mozgu (što ponovo postavlja pitanje da li mozak sedište viših mentalnih procesa I svesti). Biljke imaju više čula od čoveka. Osim što čuju zvukove (iako nemaju uši), vide svetlost (a nemaju oči), one mogu da osete gravitaciju, nadju vodu u blizinu. Koren biljaka ak oseća prepreke prenego što na njih naidje, pa se usmerava u drugom pravcu.
Nemamo nikakvu ideju kako to biljke čine. Iako nemaju nervni sistem, stvaraju neurotransmitere (nr. dopamin, serotonin I druge).  Ništa ne znamo o tome, ali mislimo da nemaju inteligenciju.
Druga osobina biljaka, slična ljudskoj je pamćenje. Biolog Monica Gagliano je pokzala da mimosa pokazuje process učenja. Njen rad je izazvao toliko kontrovrzi da je odbijen u desetak naučnih časopisa, pro objavljivanja. Poznato je da mimosa zatvara svoje listove kada je napadnuta. Ona je biljku ispušaala, ali tako da se ne povredi svakih 5-6 sekundi. Posle pet ili šest bacanja, biljka je prestala da savije listove, jer je naučila da joj ne preti opasnost. Ali, možda je biljka samo zamorena ponavljanjem? Da to proveri, Gagliano je uzela biljke koje su prestale da reaguju I sada ih drmala. Listovi su se ponovo savijali. Biljka je shvatala razliku izmedju bacanja I trešenja. I posle 4-6 nedelja, biljke su se sećale svojih reakcija.
Biljke se dakle sećaju traumatičnih dogadjaja iz prošlosti, reaguju na 15-20 stimulusa iz sredine. Da li su svesne ? Kada budem pisao o svesti (a taj post se krčka mesecima, jer je veoma kontroverzan) videćemo da nije jasno šta taj pojam znači. Biljke shvataju svoj položaj u vremenu I prostoru I reauju na njega. To je svest.

Preporučujem knjigu Rucharda Mabeya Cabaret of Plants: Forty Thousand Years Of Plant Life and the Human Imagination, koja pokazuje da su biljke bar isto toliko zanimljive kao ljudi. One mogu da regerenišu 90% svog tela, imaju seks na velikim razdaljinama (šalju polenova zrna ponekad stotinama kolometara), imaju najmanje 20 čula. U knjizi se kritikuje teorija “cerebrocentrizma” (filozof Daniel Dennett je divno izvrgao ruglu naše inteligentno ponašanje uslovljeno razvijenim mozgom).  Izuačavanje biljaka nas ponovo vodi ka Teslinoj ideju o primarnoj inteligenciji svemira, kojoj nije potreban mozak za delovanje. Biljke posreduju sopstveni internet, stable u šumi su povezana sa gljivicama koje rastu na korenu. Šuma ne može da raste bez njih,  jer ove gljice omogućajavaju apsorpciju minerala iz tla, a gljivice se hrane od stabala (nemaju hlorofil, pa ne mogu da same stvaraju žećere). Alim uloga gljivica je mnogo veća. Pokazalo se da tokom zime, kada nema dovoljno hrane za drveće, gljice pomažu da se ona distribuira ravnomerno izmedju pojedinih stabala. Preko njih se šalju poruke o napadu štetočina. Kada je drvo napadnuto, feromoni se šalju preko gljivica pod zemljom. Ostale biljke stvaraju više tanina u listovima, što ih čini neprivlačnim za štetičine.

Dakle, šuma komunicira, deluje kao zajednica (Shildrake bi rekao da deluju morfička polja). Biljke su deo naše planete, neraskidiva celina života. Malo ih razmumemo, ali možemo da mnogo učimo od njih.