Biomagnetizam - II deo

Biomagnetizam – II deo

Nauka je dugo vremena osporavala efekte magnetnih prolja na ćelije i organizme, tvrdeći da mi nemamo receptore, kojima bi ih detektovali. Medjutim, pre kratkog vremena naučnici Kineske akademije nauka i Univerziteta u Pekingu su identifikovali protein koji se polimerizovan I vezan za jedan drugi protein orijentiše u ćeliji u skladu sa magnentim poljem. U radu objavljenom u časopisu Nature Materials, oni pretpostavljaju da ovaj kompleks proteina čini aparat kojim se insekti I životinje orijentišu u magnentom polju Zemlje. Ovaj protein inače služi za detekciju plavom svetla, zove se kriptohrom, i dokazan je u očima brojnih insekata i životinja. On sam medjutim, ne reaguje na megantno polje. Medjutim, kada se veže sa proteinom MagR, nastaje kompleks koji se ponaša kao igla na kompasu.

Kriptohrom (grčki skrivena boja) je grupa proteina koja reaguje na svetlost plave boje. Široko su rasprostranjeni u biljnom i životinjskom svetu. Vrlo su slični proteinima koji se zovu fotolijaze, koje koriste svelosnu energiju da poprave oštećenja na DNK. Setite se u postu o svetlosti, kako plava svelost aktivira neurone. Posredstvom fotoliaza, plava svelost može da popravi oštećenje na DNK. O tome će biti reči drugi put, a sada žemo se pozabaviti kriptohromima.  Postoje dve vrste, a u čoveka su zaduženi za regulaciju biološkog ciklusa budnosti I spavanja.

Da bi utvrdili kakva je njegova funkcija, naučnici su ubacili gen za kriptohrom čoveka u genom vinske mušice. Ove mušice su potom puštane da lete kroz magnentni lavirint, osvetljen plavom svetlošću. Orijentacija je bila izuzetna, što znači da ljudski protein ima sličnu funkciju kao kod životinja. Naše oko ima puno kriptohroma, što sugeriše da mođemo da vidimo magentno poljena neki način.

U teoriji koja je postavljena 2000 godine Klaus Schulten i Thorsten Ritz postavljaju hipotezu da kriptohrom izlođen plavoj svetlosti prebacuje jedan electron na jedan partnerski molekul, nazvan FAD. Elektroni u ova dva molekula sada mogu da se okreću u istom ili suprtonom pravcu. Promene izmedju ova dva pravca bi mogla biti pod uticajem magentnom polja  Zemlje I mehanizam kojim ono utiče na žive ćelije. 

Slika 1. Kako crvendać vidi magnetno polje Zemlje.  Linije su simetrične kada leti ka severu, a sa skretanjem na istok ili zapad se pomeraju na tu stranu.

Neke ptice bukvalno vide magnetno polje, npr. crvendać vidi magentno polje desnim okom, a impulsi se obadjuju u levoj hemisferi mozga. Jedan od fascinantnih rezultata snimaka sa Google Earth jeste činjenica da se pokazalo da krda ovaca I krava pasu tako što su sve životinje poredjane u osoni koja je u smeru sever-jug. Ova pojava je još izraženije kod divljih životinja, npr. krda jelena.

Da li ljudi imaju mogućnost da reaguju na magnentna polja ? Robin Baker sa Univerziteta u Mančesteru je 1980.izveo eksperimente kojima je dokazao da ljudi mogu da osete magnentna polja. One je vozio grupe volontera sa vezanim očima nekoliko kilometara od kuća I pratio ih kako nalaze put nazad. Rezultati su se znatno popravili ako im je na glavu stavljao magnete. Ovi radovi su publikovani u čuvenom časopisu Science. Zanimljivo je da ovi ekspermenti nisu mogli da se ponove u SAD.

Problem leži u činjenici da je dokazivanje da ljudi reaguju na magnetna polja teško proučavati. Magnento polje deluje na sve ćelije tela, a efekat je teško izmeriti. Ono što je još komplikovanije je činjenica da u životinja magnetni receptori služe za navigaciju. Ljudi uglavnom nemaju osećaj za navigaciju I kada se puste u prirodi, uglavnom se kreću u krugovima. Ali,navigacije nije jedina svrha magnentnih receptora.

Fundamentalni eksperimenti iz ove oblasti potiču od Albert Roy Davisa i Walter C. Rawls.Oni su pronašli da svaki pol magneta ima specifičan efekat, oni su ovo nazvali "mono-polarno delovanje". Severni pol dovodi do kontrakcije I zgušnjavanja materije I okretanja u pravcu suprotnom od kazaljke na satu, a Juđni pol ima suprotne efekte. Energije Severnog pola sakuplja tečnosti, a Junžnog ga rasipa. Monopolarni magnet sa efektima Severnog pola je dovodio do ubijanja ćelija tumora. Nije sasvim jasno kako se ovo dešaval, ali bi mogli da pomislimo da se radi o delovanju na glavni sastojak ljudskog tela – vodu. Naime, zna se da izlaganje vode statičkim magentnim poljima menja njege osobine, npr. površinski napon, sprovodljivost itd.  

Slika 2. Sturktura pinealne žlezde i Horusovog oka (organa boga Horusa u Starom Egiiptu, koji mu je davao moć vidovitosti). Sličnost je neverovatna.

 

A onda se u igru umešao neočekivani igrač, pinealna žlezda. Radi se o maloj žlezdi, veličine zrna suvog groždja, smeštenoj na bazi mozga. Jedna od njenih neobičnosti je da pokazuje jaku bioluminiscenciju, tako da svetli u mraku (ovo se mođe registrovati senzitivinim instrumentima). Takodje, struktura neverovatno liči na strukturu oka,sa puno ćeljaidetičnih onima u mrežnjači oka. Ovo je dovelo do niza ezoteričnih teorija o pinealnoj žlezdi (oblik je kao šišarke – pinus na latinskom, odatle naziv) kao trećem oku, koje vidi druge dimenzije.

Iako je deo mozga, ona nije obuhvaćena krvno moždanom barijerom, tj komunicira direktno sa ostalim delovima tela.

Njena funkcija je pomalo misteriozna, ali već se neko vreme zna da luči hormone melatonin, koji reguliše ritam budnosti I spavanja. Kada je visok, omogućava dobar san. Kada se mrežnjača oka osvetli, stvaranje melatonina se prekida I hipotalams pokreće mehanizam budjenja.

Ona luči I velike količine serotonina, hormona sreće. Posebno je važna njena funkcija u inhibiciji polnih žlezda u uslovima odsustva svetlosti. Ovo objašnjava seksualni temperament južnih I severnih naroda.

Još je misterioznije masivno oslobadjanje dimetil triptamina iz pinealne žlezde u trenutku smrti, za koje se smatra da je odgovorno za psihične fenomene koji se javljaju u stanjima bliske smrti.

Slika 3. Mikrokristali u pinealnoj zlezdi

 

Veliko uzbudjenje je izazvalo otkriće da se u njoj nalazi veliki broj malih kristala (kalcitni mikrokristali). Oni su veioma slični onima u srednjem uvu, imaju piezoelektrična svojstva.  Ovo teoretski znači da pinealna žlezda može da bude receptor za električna I magnentna polja. Mikrokristali pinealne žlezde su raztvoreni u izuzetno čistoj tzv. koherentnoj void, koja se ne može u tom stanju naći u prirodi. Rudolf Šteiner, veliki mislilac ezoterije, smatra da se Sveti Gral u stvari odnosi na pinealnu žlezdu (“voda života”).

Još je čudnija pojava da fluor iz pijaće vode dovodi do kalcifikacije pinealne žlezde, što je navelo mnoge da optužuju vlast da namerno fluoriše vodu da bi smanjila psihičke mogućnosti ljudi. 

Slika 4. Kalcifikacije pinealne žlezde mogu videti u ko 40% ljudi, a nastaju posebno kod pijenja fluorisane vode (o toksičnosti fluora ću pisati u narednim postovima)

 

Ukoliko verujete u ove teorije zavere, evo kako možete deklacifikovati lezdu. Cvekla I suđene šljive sadrže mineral boron, koji uklanja fluoride. Uzimanje joda ima slične efekte (kada uzimate preparate joda, obavezno uzimajte suplemente kalcijuma, jer on moće da dovede do deficit kalcijuma). Takodje, crna čokolada I oregano imaju sličan efekat.

Nemam dobar završetak ovog posta. Postoji više pitanja nego odgovora, ali se radi o uzbudljivoj temi, koja će se tek razvijati u budućnosti. Čuvajte svoju pinealnu žlezdu, vaše “treće oko”.