Šta je smrt?

Šta je smrt?

Marta 2015 godine dečak Gardell Martin je upao u zaledjenu reku, prenesen je u bolnicu gde je konstatovana smrt. Sat I po kasnije, njegovo srce  je počelo da radi, a tri dana kasnije je otpušten potpuno zdrav iz bolnice. Ovaj dogadjaj je primorao mnoge da se zapitaju šta stvarno znamo o smrti. Zamiljivo je da se lekri, koji se svakodnevno sreću sa smrću, nisu do skoro uopšte interesovali za fenomene koji se dogadjaju neposredno pred smrt, kao I posle smrti. Mehanicističke teorije su o čeveku govorile kao o električnom aparatu, sada je zdrav I radi, a onda nestane struje I on je mrtav.

Da li je osoba sa ireverzibilnim oštećenjem mozga živa ili mrtva? “Smrt nije trenutak, već process” piše u svojoj knjizi Erasing Death. Sam Parnia (specijalista za reanimaciju). On misli da je “jedan značajan period posle smrti, process reverzibilan.”. Neuronaučnik Richard Davidson je proučavao budističke monahe u stanju koje se označava kao tukdam, gde nema bioloških znakova života, a ipak su tela potpuno sveža I očuvana. Budistički monasi mogu da izdrež u ovom stanju oko 3 nedelje, a potom se telo postepeno skuplja I ostaje samo odeća, kosa I nokti. Tada se u njegovoj okolini javlja duga, a budisti smatraju da je osoba pronašla svoje dugino telop, što je najviši oblik egzistencije.

Pre nekoliko godina je pronadjena mumija budističkog sveštenika, koja je posle više od 200 godina bila izuzetno u dobrom stanju. Barry Kerzin, koji je lekar Dalj Lame (i sam je budistički sveštenik) posle pregleda tela, smatra da on nije mrtav, već se nalazi u stanju duboke meditacije.

Neki naučnici misled a se radi o učitelji Lame Daši Doržo Itiglova, koji je I sam pronadjen izuzetno očuvan posle 88 godina od smrti.

Kiseonik igra paradoksalnu ulogu u stanjima bliskim smrti.

U Sijetlu dr Roth proučava efekte snižene koncentracije kiseonika na crve. Ako smanjite nivo kiseonika, životinja umire, ali ako samo sniziter nhžjegov nivo, ona prelazi u stanje produžene an imacije. Crvi preživljaju sa samo 0,5 % kiseonika u vazduhu, a umiru sa 0,1%. Ako, ako im brzo spustite nivo kiseonika na 0,001% kiseonika, oni preolaze u stanje slično hibernaciji. Ovo im omogućava da prežive duge vremenske periode. Oni izgledaju kao mrtvi, ali ako ima se poveća količina kiseonika, oni mogu da se vrate u život. Roth ubrizgava životinjama jodide, koji onemogućavaju korišćenje kiseonikai. Na taj način one mogu da sačuvaju vitalne organe od oštećenja tokom kritičnih dogadajaja. On smatra da je životni vek duži što se organizam manje kreće, spore I seme mogu da prežive stotinama godina u stanju produžene animacije.
Dakle, šta se dogadja u trenutku smrti I kada možemo reći za nekoga da je mrtav? U kasličnim medicinskim udžbenicima, zastaj srčanog rada je centralni dogadjaj u trenutku smrti. Novija istraživanja pokazuju da je ovaj concept sasvim pogrešan. Pručavanja u pacova su pokazala da kada se životinji uskrati kiseonik, najpre dolazi do izuzetnog povećavanja moždane aktivnosti. Mozak šalje signale srcu da prestane da radi, a ako se ovi signali blokiraju, pacovi preživljavaju.U novoj studiji objavljenoj 2015 u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences Jimo Borjigin, neuronaučnica sa University of Michigan Medical School u Ann Arboru je potvrdila ove nalaze u ljudi. Ovo obilje aktivnosti mozga je verovatno odgovorno za psihičke senzacije koje se javljaju u osoba koje se vrate iz kliničke smrtiu.
U novom ispitivanju, oni su ispitivali aktivnost srca I mozga u pacova, kojima je izazivan srčani zastoj ubrizgavanjem različitih supstanci. U početku, se srčana frekvenca naglo smanjuje, ali onda dolazi do izuzetne sinhronizacije rada mozga I srca. Mozak počinje da stvara ogromne količine najmanje desetak neurotransmitera, npr. Dopamine (koji dovodi do stanja zadovoljstva) I adrenalin (koji povećava pažnju). Ovo može objasniti osećaj koji imaju osobe koje su se probudile iz kliničke smrti "realnosti intenzivnijoj od prave realnosti". U pacova, sinhronizacija mozga I srca traje sve dok srce ne udje u stanje febrilacije (treperenja), prestajući da pumpa krv.Kada su presekli kičmenu moždinu, sprečavajući ovu sinhronizaciju, pacovi su živeli tri puta duže. Teoretski, pronalaz lekova koji prekidali ovu sinhronizaciju u ljudi bi moglo da spase život hiljadama ljudi tokom srčanog udara.
Od mnogih senzacija koje su opisivali ljudi koji su bili u stanju bliske smrti, najčešće se ponavljaju prolazak kroz tunel svetlosti, pozdravljanje sa umrlim srodnicima ili govor srodnika koji se nalaze u susednoj sobi. Takodje, osećaj propadanja ili poletanja, smiernosti (gama talasi su talasi zadovoljstva), odvajanja duše od tela (vidi post o auri). Neki su imali negativne senzacije, strah, osećaj davljenja ili vizije ljudi koji su sahranjivani uspravno u kovčezima. Ovo su nalazi AWARE studije iz Sony Brook bolnice, u kojoj je intervjuisano 140 osoba koje su povraćene iz kliničke smrti. Oko 55% mjih je imao svest o onome što se sa njima dogadja.
Jedno sasvim novo ispitivanje na Univerzitetu u Mičigenu, je potvrdilo da mozak ima kritičnu ulogu u trenutku umiranja. U pacova 30 sekundi pre trenutka zaustavljanja srčanog rada dolazi do opisanog povećavanja aktivnosti mozga, sa pojavom gama talasa.

Mary Neal, ortoped je opisivala u svom predavanju 2013 pred New York Academy of Sciences osećaj dok se Davila u Čileu dok je vozila čamac. Osećaj je bio kao da neko odvaja dušu od tela, dok su se kolena pomerala unazad lomeći kosti. Potom je hodala duž divnog predela prema zgradi sa velikom kupolom. “Iako sam znala da se neću vratiti, jedva sam čekala da odem tamo” opisuje ona svoja osećanja. Kasnije je sazanala da se pod vodom nalazila oko 30 minuta. Potom je čula uzvike “vrati se, vrati se” koju su izgovarale osobe koje su je reanimirale, a potom je oživela. 

Slika 1. Fluorescencija crva u toku života i u toku procesa umiranja. Vidljiv je signal koji kreće od glave, a čitavo telo emituje izrazito jaku svetlost.

Najzanimljiviji ekspremint je objavljen 2013 u časopisu PLOS Biology. Naučnici su proučavali moment smrti kod crva. Naučnici su smatrali da je process starenja posledica nagomilavanja ćelijskog otpada (npr. pigmenta lipofuscina). Proučavanja u crva C. elegans  su pokazala da se stvarno nagomilava pigment sličan lipofuscinu u telu, (lipofuscin emituje fluorescentnu svetlost). U dva sata pred smrt, svetlost lipofuscina prosto eksplodira, crve intenzivno emituje svetlost. Jačina svetlosti nije bila zavisna od starosti crva, mladi su emitovali istu količinu svetlosti kao I stari crvi. Emitovanje je bilo posledica oslobadjanja antralinata iz creva, supstance koja je aktivirala lupofuscin Dakle fluorescencija je bila znak nekroze ćelija. Počinjala je uvek od glave I širiula se duž tela crva. Čakj i ako je odsečen zadnji deo tela crva, signal za nekrozu ćelija I smrt je dolazio iz glave. Izgleda kao da mozak šalje komandu telu da izvrši samoubistvo. Ovo poptuno menja naše shvatanje smrti I ukazuje na neke do sada nepoznate pravce u medicini. Ali o tome, drugi put.