Biologija vere II

Biologija vere II

 
Brus Lipton je otišao korak dalje. On je uklanjao jedro iz ćelije i pokazao da ona funkcioniše i bez njega mesecima. Svaka od 50 do 65 triliona naših ćelija funkcioniše kao nezavisna jedinka, uklapajućo se u mrežu koju nazivamo organizam. 

 

















Slika 1. Bruce H Lipton

 
Svaka pojedinačna ćelija može da obavlja sve životne fukcije, bez učešća DNK.Lipton je pokazao da je membrana ćelija esencijalna za većinu ćelijskih funkcija. Faktori van ćelije stupaju u interakciju sa ćelijom preko receptora (proteina) na njenoj površini. Receptori prenose signal unutar ćelije, aktivirajući različite mehanizme. Oni selekcionišu sasvim odredjene gene u jedru, koji će u odgovoru stvoriti specifične proteine kao odgovor na stimulus iz spoljne sredine. 

 


Slika 2. Kako membrana ćelije dovodi do aktivacije odgovora na stimuluse iz spoljne sredine
 

Dakle, ne počinje DNK aktivnosti ćelije, već membrana ćelije stoji u osnovi reaktivnosti ćelije. Ako nema spoljnih stimulusa, DNK miruje.

“Geni ne mogu da se uključuju ili iskljuuju sami … ne mogu da kontroliše sebe" kaže Lipton "Ako se ćelija isključi od uticaja spoljne sredine, ona miruje. Život je reakcija na stimuluse iz spoljne sredine".

Ove počinje uzbudljivi deo. Percepcija spoljne sredine ne mora biti objektivna, tj. ono što ćelija prima kao signal ne mora biri realana signal iz spoljne sredine. U briljantnoj studiji objavljenoj 1988. godine John Cairns, je opisao kako mutacije u DNK nisu slučajne, već se dešavaju na specifičan način koji je reakcija na stres iz spoljne sredine. Percepcija spoljne sredine je filter, koji se nalazi izmedju spoljne sredine i biološke reakcije koja nastaje. Percecija može da menja funkcionisanje gena.

Kao i ćelije, ljudi imaju pet čula kojima reaguju na promene u spoljnoj sredini.Postoje generalno dve grupe gena u našoj DNK, prvi su za rast ili reprodukciju, drugi za zaštitu. Kada ćelije naidje na hranljive materije, ona aktivira gene za rast. Kada supi u interakciju sa toksinom, aktiviraju se geni za zaštitu. Kada ljudi dolaze u kontakt sa pozitivnim emocijama, aktiviraju se geni za rast. Ukoliko naidjemo na strah ili negativne emocije, aktiviraju se geni za zaštitu.Medjutim, osoba može potpuno pozitivnu sredinu percipirati kao negativnu, pa se umesto gena za rast i reprodukciju, aktiviraju geni za odbrambenu reakciju.

U takvim situacijama se aktivira reakcija "bori se ili beži". Kada želite da pobegnete od lava, najvažnije su vam noge, imuni sistem ostaje zanemaren.Osobe koje sredinu stalno doživljavaju kao negativno, imaju stoga supresiju imunog sistema. Inteligencija takodje pati, jer odbrambeni refleksi potiskuju inteligentno ponašanje i rasudjivanje.

Kada se nadjete u pozitivnoj sredini, telo aktivira gene za rast i reprodukciju, delujući povoljno na sve funkcije organizma. Iskustva iz sirutišta su pokazala da iako se deca u njima dobro hrane, ako nema dovoljno ljubavi, ostaju niskog rasta, sa niskim intelektualnim potencijalom.
Najbolji primer je majka koja ima bebu. Pokazalo se da se struktura njenog mozga menja tokom trudnoće i posle porodjaja. Raste u aktivnost u delovima mozga zaduženim za empatiju, zabrinutost i socijalne interakcije. Majka su preplavljene ljubavlju, ali i stalnom zabrinutošću za zdravlje deteta. Otuda navika koja nervira pedijatre da se deca stanlno dovode na preglede za sitnice, kao i opsesivno proveravanje da li beba diše.

Centar ovog procesa je amigdala (jedro u mozgu), koje se značajno uvećava tokom perioda po rodjenju deteta. Ukoliko je rast prevelik, žene postaju opsesivno vezane za zadovoljavanje potreba deteta. Već samo gledanje u dete kod majke izaziva veliki osećaj zadovoljstva.
Ljubav majke menja i strukturu mozga deteta. Zadovoljna deca imaju razvijeniji hipokampus, deo mozga značajan za učenje, pamćenje i reakciju na stres. U voljene dece, hipokampus je bio do 10% veći od nevoljene."Mislim da moženo sa sigurnošću reći da psihosocijalna sredina ima uticaj na razvoj mozga deteta" kaže dr. Joan Luby, dečji psihijatar sa Washington University School of Medicine iz Sent Luisa.
Dakle, misli i vera mogu da menjaju funkcionisanje naših ćelija.Niste žrtve svojih gena, već svojih strahova, verovaranja i načina kako doživljavate svet.



 

Slika 3. Telomere se nalaze na krajevima hromozoma i od njih počinje proces popravljanja hromozoma posle nekog oštećenja. Sa svakom deobom, njihova dužima se skraćuje. Kraj života dolazi kada se telomere istroše u potpunosti.

Telomeraza je enzim koji sprečava skraćenje telomera, pa čak može da doda DNK u njih.Elissa Epel, profesorka Psihijatrije na University of California u San Francisku, povezuje skraćenje telomera sa slabim funkcionisanjem imunog sistema. Procesi stresa (dakle i negativne emocije), dovode do bržeg skraćenja telomera. Još 2004. ona je pokazala da psihički stres jako skraćuje telomeere u leukocitima, smanjujući njihovu funkcionalnost i dužinu života.
U drugoj studiji, pokazala je da žene pod konstantnim stresom imaju telemoere kraće za otprilike desetak godina trajanja života od zadovoljnih žena.Obrnuto, meditacija je čuvala telomere, kako je pokazala studija iz 2009. Profesorka Elizabet Hoge je u studiji iz 2013. pokazala da osobe koje više godina meditiraju, imaju duže telomere. Meditacija poboljšava i funkciju imunih ćelija.
Profesorka Elisabeth Blackburn je dobitnik Nobelove nagrade za istraživanje telomera. 
U svojoj knjizi, ona pokazuje kako stil života, ishrana i redovno vežbanje čuvaju telomere. Tri puta nedeljno vežbanja po 45 minuta je odlično za telomere. Sličan efekat ima unošenje omega 3 masnih kiselina, a neke studije ukazuju na značaj vitamina D.
enjeni ljudi imaju duže telomere od samaca. Žene zlostavljane u braku imaju kraće telomere. Efekat na dužinu telomera se vidi već posle nekoliko meseci, bio on pozitivan ili negativan.

 Slika 4. Dve knjige koje morate pročitati, knjiha dr Liptona je prevedena srpski