Šta je alergija?

Šta je alergija ?


Svedoci smo epidemije alergijskih oboljenja poslednjih decenija. Procenat osoba sa alergijom dostiže preko 20 do 25% u većini zemalja Evrope, a u Japanu je skoro polovina stanovništva alergično. Zašto je ovo slučaj ? Alergija je definisana tek 1810. godine od strane Dr. John Bostocka, a lekri su prve dijagnoze postavljali od 1840. kada je ta bolest uvrštena u popis bolesti. Prvi je alergiju (u ovom slučaju polensku alergiju), opisao dr Charles Blackeley, koji je i sam bolovao od polenske alergije. On je pokušao da pronaže uzroke, ali je broj obolelih bio toliko mali da je uglavnom eksperimentisao na sebi. U to vreme su tek bili otkriveni poleni (a Pasteur je tek pronašao mikrobe kao uzročnike mnogih bolesti). Blackeley je sačuvao polene u toku leta u tegli i u zimu je otvorioi teglu sa sasušenim polenima i udahnuo ih. Istog trenutka su nastali karakteristični napadi kijanje, svraba u očima i nosu, lučenjem sekreta iz nosa. On je potom sam sebi načinio na koži malu ranicu, na koju je naneo polene i dobio crvenu ospu posle dvadesetak minuta. Tako je učinjen i prvi kožni test na alergiju. 
U to vreme je jako bilo popularno da se daju različiti toksini, u cilju izazivanja zaštite (ovo se i danas naziva profilaksom infektivnim oboljenja). Dva francuska lekara, Charles Richey i Paul Portier su 1902 godine zapazili da u nekim slučajevima davanje toksina ne dovodi do zaštite, već do jake i brze reakcije, koje su nazvali anafilaksom (ana je na grčkom negacija, dakle suprotno od profilakse). Anafilaktički šok se javlja unuatr nekoliko minuta od izlaganja alergenu, dovodeći do nastanka urtikarije (koprivnjače), otoka, povrćanja, pada krvnog pritiska, a u težim slčajevima i do smrtnog ishoda. U svojoj knjizi objavljenoj 1906. godine austrijski pedijatar Clemens von Pirquet (čiji je učenik Slovenac Matija Ambrožić osnovao Dečju kliniku u Tiršovoj na kojoj sam proveo najveći deo svoje medicinske karrijere) je prvi put upotrebio izraz alergija. Izraz potiče od grčke reči alos (što označava neobičnu, izmenjenu reakciju. Izraz dobro odslikava suštinu alergijske reakcije, drugačiju na materije neškodljive osobama koje nisu alergične.On je zapazio i da je ova reakcija često prisutnau nekim porodicama i označio ovu genetsku sklonost rečju atopija.
Otto Parausnitz (higijeničar) i Heinz Kustner (ginekolog) su bili osobe sa alergijom i oni su jedan drugom ubrizgavali serum onog drugog, a potom izazivali alergijsku reakciju na tom mestu. Tako su dokazali da se alergija prenosi serumom. Oni su nazvali ovu materiju u krvi terminom reagini. Tek 1967. su bračni par Ishizaka u Japanu, a nezavisno od njih Johanson u Švedskoj otkrili pravu prirodu ovog proteina, identifikujući ga kao antitelo (dobili su Nobelovu nagradu za medicinu). Ovo antitelo je nazvano IgE antitelo.



Slika 1. Mast ćelija (otkriveno da je njene granule sadrže histamin 1953 godine, kod koker španijela koji je imao tumor ovih ćelija). U njenim granulama se nalazi histamin (i druge materije), koje se oslobadjaju posle kontakta sa alergenima, izazivajući simptome alergije.

Ovo antitelo je jednostveno po tome što ne deluje kao druga antitela (IgG, IgA, IgM) tako što u serumu ili na sluzokožama vezuje strane materije i tako ih inaktiviše. IgE antitelo deluje samo kada je vezane na površinu različitih ćelija (ovo se označava kao citofilnost, tj. sposobnost vezivanja za ćelije). Alergična osoba posle kontakta sa alergenima (materijama koje izazivaju alergiju), stvara IgE antitela. Pri ponovnom susretu sa alergenom, dolazi do vezivanja za IgE antitelo na površini posebne vrste ćelija (koje se nazivaju mast ćelijama). One se aktiviraju oslobadjajući brojne hemijske materije, koje nazivamo medijatorima (a proces oslobadjanja se naziva degranulacijom). Ove materije deluju dvostruko. Jedna grupa (najvažniji je histamin, koji je otkriven pre više od 100 godina) dovodi do grčenja mišića u krvnim sudovima i bronhijama, a druga dovodi na mesto kontakta sa alergenom eozinofile. Eozinofili su ćelije koje sadrže brojne veoma jake i ubitačne proteine koji oštećuju ćelije, dovodeći do alergijskog zapaljenja.


Slika 2. Histamin dovodi do širenja krvnih sudova (što dovodi do pada krvnog pritiska, pojave koprivnjače), sužavanja disajnih puteva (što dovodi do gušenja).

Šta su alergeni? Alergeni su različite materije, uglavnom belančevine. Mogu biti poleni, alergeni grinja (dermatophagoides, o obe vrste alergena ćemo gvoriti u posebnom tekstu), hrane (kikiriki, mleko, jaja itd), lekovi (posebno penicilinski antibiotici), otrovi u insekata (ose, pčele, komarci). Ove materije su za osobe bez alergije potpuno bezopasne, pa čak i korisn (hrana, antibiotici). Zašto pojedine osobe reaguju na ove materije preosetljivo, dok u drugih nema nikakve reakcije.
Poslednjih godina je u objašnjavanju alergije postala posebno popularna tzv. higijenska hipoteza. Nju je formulisao 1989 škotski epidemiolog Strachan, koji je zapazio da je alergija češća u porodicama sa manje dece ili nižim higijenskim stanradima.




Slika 3. Higijenska hipoteza (njoj ću posvetiti poseban tekst)


Odsustvo prirodnih stimulusa imunom sistemu (bakterije, paraziti) dovodi do reakcije na materije kojima su oni slični.Ipak, ova hipoteza nije sasvim mogla da objasni sve češću pojavu alergije. Na primer, alergija je pokazana u nehigijenskim gradovima Amerike, ali i u Africi. Migranti u velikim gradovima Evrope imaju redje alergije, a probiotici nisu posebno efikasni u prevenciji alergije.
Stoga je 2003, Graham Rook razvio hipotezu o “starim prijateljima” . Ona stavlja akcenat na kontakt organizma na bakterije koje su bile uvek prisutne u sredini , pa su ljudi kao vrsta na njih razvili dobar imuni odgovor.On kao ovakve smatra vrste koje senalaze u okolini ljudi, bakterije koje nastanjuju kožu, creva (ove su posebno važne i o njima ćemo jošgovoriti), organe za disanje. takodje, od značaja su i virusi i parziti koji se nalaze u ljudi u stanju hroničnog kliconoštva. Primer su pojedine vrste mikobakterijakoje žive u zemlji, pa se tako objašnjava pojava da osobe koje se bave baštovanstvom nemaju alergiju.Gramatikos je 2008 u ovu kategoriju uvrstio i simbiotske bakterije, čime su probiotici dobili svoje mesto u prevenciji alergije.
Najčešće alergijske bolesti su atopijski dermatitis (ekcem), alergija na hranu, astma i alergijski rinitis, i o svakoj od njih ćemo posebno govoriti). Imajući na umu da je alergija nasledna, nije iznenadjenje da se ove bolesti često javljaju udruženo ili jedna za drugom (ova pojava se naziva "alergijski marš").


Slika 4. Alergijske bolesti u dece najčešće počinju sa ekcemom (mada ne dovodi svaki ekcem do astme i alergije na hranu(, a nastavlja se kasnije sa drugim alergijskim bolestima.

Već je pomenuto da su alergijske bolesti nasledne. način nasledjivanja je komplikovan i nije lako odrediti rizik za nastanak alergije za dete, ako roditelji imaju alergiju.





Slika 5. Rizik za alergiju zavisi od postojanja alergije u roditelja (srodnici drugog kolena se ne uzimaju u obzir)

U posebnom tekstu ću govoriti o mogućnostima prevencije alergijskih bolestiu.

Preporučeno dalje čitanje:

http://journals.lww.com/co-allergy/Fulltext/2013/02000/The_hygiene_hypothesis_in_allergy_and_asthma___an.13.as
 
http://www.csa.com/discoveryguides/allergy/review.pdf